КАКО ЈЕ ЂОРЂЕ ЂОКА ДУНЂЕРСКИ ЗА ЈЕДНО ВЕЧЕ СПИСКАО 300.000 КРУНА Дуг тежак 91 килограм злата

Међу радовима учесника скупа који се са различитих аспеката баве породицом, издваја се један који је приказује у сасвим другачијем светлу. 

Проф. др Ференц Немет позабавио се наиме карташком афером сина Лазара Дунђерског, Ђорђа Ђоке Дунђерског, која спада у ред највећих у Мађарској, како по висини дуга, тако и по интересовању јавности за тај случај.

Афера је, како наводи професор Немет, трајала читаву годину, од новембра 1903. до новембра следеће године, а у њој је, поред богаташког сина, тада резервног поручника 12. Угарског пука Ђорђа Дунђерског и две године млађег му брата Гедеона, учествовао и народни посланик Ђерђ Сацелари. Повод за њу је била баснословна сума од 300.000 мађарских круна илити садашњих око седам милиона евра коју су браћа Дунђерски практично током једне ноћи изгубила на картама! За те паре у оно време у Будимпешти, где је одиграна партија карата која је изазвала огроман интерес јавности, а посебно тадашње штампе, могло се купити нешто више од 91 килограма злата, а у провинцији дворац са поседом од неколико стотина хектара или петнаестак четворособних станова у срцу престонице Мађарске.

Члановима породице Дунђерски крајем 19. и почетком 20. века, уз учешћа на важнијим елитним приредбама, прославама, спортским и културним дешавањима, нису биле стране ни забаве попут картања. То је важило пре свега за мушки део фамилије па су се тако Ђорђе и Гедеон новембра 1903. у Орфеуму у близини Народног позоришта, веома популарној, елитној, готово декадентној кафани, једној од две у коју су најчешће залазили када дођу у Будимпешту, упустили у тада популарну игру фербли сличну покеру са Сацеларијем, врсним имућним трговцем, који је био и члан руководства Пештанске штедионице,.

Фамозна партија карата, коју је је иницирао Дунђерски, одиграна je увече 4. новембра 1903. после програма у сепареу кафане Орфеум. Дунђерски и Сацелари су наиме играли све до јутра, Јока је био у дебелом минусу, али тај дуг није платио. Уместо тога, наводно је пао договор да се партија настави сутрадан, али се Ђорђе у договорено време није појавио. Картање је, ипак, настављено у стану Беле Халаса уз Гедеоново присуство који се укључио у игру и подуже време се картао уместо брата. Њих двојица најпре успевају да смање дуг, али је на крају он ипак достигао невероватну цифру од 301.000 круна. 

С обзиром на сезнацију коју је случај изазвао, интересовање штампе је било више него логично, те га је пратило најмање десетак новина, које су се утркивале да изнесу што ексклузивније и пикантније детаље афере. У таквој ситуацији, тешко је било утврдити чињенично стање, тим пре што су обе стране имале своју верзију, а писаног трага о дугу – није било. 

Сходно томе, породица Дунђерски је покушала да прибегне разним лукавствима не би ли избегла исплату облигације. После неуспешних покушаја преговора, прибегло се увођењу арбитраже у случај, али ни то није помогло будући да се Дунђерски нису појавили на заказаном састанку, него су послали лекарско уверење по ком је Јока „повремено неурачунљив“. Ишли су дотле да су тврдили да је Ђорђе последњих пет година имао проблема са живцима, да се лечио у већим европским санаторијумима, као и да је у Орфеуму био пијан кад је дошао и да га је тако пијаног у ситне сате Сацелари одвео у кафану Батори где су се картали, да је за висину дуга сазнао тек сутрадан од једног сведока... и много тога још.

Партије карата у сепареу елитне будимпештанске кафане „Орфеј”  биле су ствар престижа, иако их власти нису дозвољавале

Сацелари је негирао те тврдње позивајући се управо на сведоке, а поготово на Гедеонове речи да ће дуг брата исплатити у пет рата, сваке године по 60.000 круна. Све то је случај удаљило од краја. Арбитража је престала да ради након Јокиног одласка на психијатрију и после лекарског уверења, а расплета није било. Истина, препуцавали су се преко штампе до јануара 1904. године. У међувремену, Лаза Дунђерски исплаћује дуг, али не Сацеларију него новац уплаћује разним хуманитарним организацијама, углавном будимпештанским.

И таман када се чинило да је стављена тачка на аферу, умешала се полиција. Она у октобру 1904. покреће поступак против обојице, баш као и против кафанских радника – и то због организовања забрањених игара на срећу. На другом рочишту кафански радници су ослобођени оптужбе, Сацелари  је кажњен са 200 круна, док се за Ђорђем и даље трагало. Тако је, након једногодишње невиђене медијске халабуке, афера пала у заборав. Јер, дошле су неке друге. А Ђорђе?

Како пише Трива Милитар, пред сам крај Првог светског рата био је изабран за народног посланика Угарског парламента у тадашњем уздинском срезу, и то као ванпартијски кандидат, иако су мађарске власти хтеле да омету његов избор. После Велике војне се није више истицао у политици, већ се углавном бацио на подизање индустрије. Тако је, поред својих узорних имања у Кулпину, Србобрану и Камендину, успешно развијао и индустријска предузећа: фабрику серума за домаће животиње, фабрику конзерви „Кулпин” и уметнички штампарски завод „Графика”, затим фабрику кудеље и млин у Кулпину. Дуги низ година је био председник Савеза пољопривредних друштава у Дунавској бановини, па председник Удружења индустријалаца у Новом Саду, те председник друштва за приређивање пољопривредних изложби у Новом Саду - потоњег Новосадског сајма. 

После другог великог рата најпре је пресудом Окружног суда у Новом Саду од 1946. године и потом пресудом Врховног војног суда Војводине у Новом Саду од 1947. године, правоснажно је осуђен због наводне „привредне сарадње са непријатељем” те кажњен лишењем слободе са принудним радом у трајању од седам месеци, али и конфискацијом целокупне имовине. Узалуд је Ђока Дунђерски објашњавао да није крив, јер су му хортијевци без икаквог питања одузели имовину и њоме располагали. И не само што током рата није сарађивао са окупатором, већ је помагао рад и Матице српске и СПЦ, па чак и народноослободилачки покрет. Упркос томе, суд је рекао своје, имовина му је одузета, али бар казну затвора није никада одслужио – постоје индиције да је преиначена у условну. Умро је у Новом Саду у јесен 1950, да би непуних шест деценија касније био рехабилитован, односно осуђујуће пресуде су проглашене ништавним, као и све њихове правне последице.