MOJ NOVI SAD  Uživanje u gradu, građenom po meri čoveka

NEVIDLJIVO UMIRANJE GRADA

U eri zadivljujućih ”metropola”, i sam pojam ”grada” nam deluje nekako slabašno i pomalo prevaziđeno, a kamoli ona drevna, već skoro zaboravljena reč: ”varoš”. 

Duh vremena nam govori da sve treba da bude jače, brže i bolje nego ranije, sa udobnijim i tehnički savršenijim uslovima života.

Kvantitet tako postaje jedini imperativ, sa medijskim insistiranjem za što većim brojem građana, nebodera, tržnih centara, aerodroma i heliodroma, velikih stadiona i gigantskih sportskih sala, novih mostova i hotela, noćnih barova i luksuznih radnji svetski poznatih brendova...

Polako pada u zaborav nekadašnji ideal smirenih šetnji korzoom u starom centru grada, tihog spokoja, noćnog mira, cvrkuta ptica i crkvenih zvona, kao i širokih romantičnih bulevara optočenih krošnjama stoletnog drveća.

Prestaje vreme u kome su tornjevi katedrala i kupole sabornih hramova oblikovale vidike i vedute svakog iole važnog mesta u Evropi, kao njegov najviši vrh i simbolično najvažnija osmatračnica (pod moćnim krilima nevidljivih anđela).

Nije slučajno zašto nikada, ni u jednoj jedinoj sceni kakvog bilo kog naučno-fantastičnog, futurističkog filma nećete videti crkvu, livadu ili idiličnu prigradsku šumicu.

Kao da u vizijama politički korektne, globalno isplanirane budućnosti nema mesta za sve ono opušteno ljudsko, namenjeno odmoru i smirenju duše. Pa se u tom ledenom duhu grade megalomanske megastrukture, sve više nalik dečijim lego-kockama i onim agresivnim crtaćima gde se svud po nebu iznad ”haj-tek” gradova vode svakodnevne bitke super-modernih letelica sa ubitačnim raketama i gladijatorski naoštrenim posadama.

Sve je agresivno, blistavo, previsoko i preveliko, bez dovoljno zelenila i duhovnih oaza, biblioteka i dečijih igrališta, sa prepunjenim grobljima na periferiji gradova koji se neprestano šire i uvećavaju (spajajući niz nekada posebnih mesta u jednu beskonačnu super-metropolu, tipa Njujorka, Hong Konga, Meksiko Sitija ili Singapura). I razvija se čudna ideja koja ”gradski centar” (donjntonjn) unapred svodi isključivo na ”poslovno sedište”, sa obaveznim poslovno-stambenim blokovima, a bez onog nekada obaveznog starinskog trga kraj katedrale i neizbežnih staza za laganu večernju šetnju (nogu pred nogu), te ovakav centar grada lako postaje žrtva zle kobi elektronskih garaža za čovekolike robote i gigantskih magacina od čelika i stakla za nepotrošive količine robe najšire potrošnje. 

Uostalom, količina đubreta koje se odatle iznosi je po veličini nalik planinama sa Himalaja, a po prljavštini i smradu – najdubljim slojevima pakla...

NOVI SAD KAO IDEALNI PRESEK VAROŠI I GRADA

Dolaskom  u Srpsku Atinu, priznajem, očekivao sam mnogo lepši, udobniji i rekao bih ”ljudskiji” život nego što sam ga imao u svom rodnom Beogradu. I dočekao da osetim kako nimalo nisam pogrešio kada sam krenuo od Carigradskog druma, Ušća i Avale — put podnožja Fruške gore.

Glavni posleratni sabirni centar je, naime, negde usput izgubio belinu iz svog imena i, umesto nje, ostala je živa samo ona druga polovina njegovog naziva: goli i potpuno ogoljeni ”grad”.

Uprkos svemu, ljudi iz prestonice Dragutina Nemanjića i Stefana Lazarevića uspeli su da i danas održe onaj vedri i topli beogradski šarm, koji se uspešno suprotstavio i snobovskom, i malograđanskom,

i menazersko-tehnološkom,

i titoističko-razmaženom, i ”paroljubivom”, kao i uličarsko-kriminalnom miljeu našeg tako raznorodnog i šarolikog glavnog grada.

Ali, sve to je samo poslednja odbrana, bojim se, već pomalo izgubljene bitke nekadašnje srpske prestonice sa unutrašnjom okupacijom pomodnih trendova iz najnovijih vremena.

Za razliku od grada koji (srećno ili nesrećno) užurbano prerasta svoj nekadašnji oblik i razmere, severno od njega lagano živi i lenjo se prostire uz dunavsku obalu – Novi Sad.

Ovo ime što nas zauvek podseća na Novi (Edenski, rajski) Vrt ima svoje nasleđe i amanete, držeći nam palčeve, iz veka u vek i epohe u epohu, u svom pokušaju da nas ohrabri da život u novosadskom ambijentu bude i naša pobeda nad iskušenjima i sivilom, stalnom nervozom i opasnim ubrzanjima svakodnevice. Pokušava (i, uglavnom, uspeva) da nam uspori hod, olakša muke i smiri brige; da nas udene u svoj ritam i spasonosnu kolotečinu Zlatne grede, Štranda, Ribarca, Dunavskog parka ili tvrđave nad Petrovaradinom; da ne dopusti da saobraćajna gužva u novosadskim Bulevarima nađača opuštenciju i nezaboravne trenutke njegovih građana u ”Trčici”, ”Pupinu”, ”Maši”, ”Gondoli”, ”Petrusu”, ”Modeni”, ”Paši”, ”Makjatu”, ”Đardinu” ili ”Vremeplovu” (možemo tako u nedogled)...

Ta izvanredna  lakoća i večno blaga linija srca utkani u temelje i duh grada ne dopuštaju da ma koji element novog i nastupajućeg Novog Sada preskoči i ukine njegovu zlatnu varošku prošlost (u najboljem smislu te reči). Pošto svaka autentična VAROŠ, koja je to namerno i svesno, ne dopušta da je urbane ambicije i čežnja za gradskim statusom po svaku cenu zavedu i brutalno preobraze & preoblikuju u nešto što više nema skoro pa nikakve veze sa njegovom izvornom prirodom i prošlošću.

I tako novosadska ”Zlatna greda”, Vladičanski dvor, sve gradske crkve, te ”Matica srpska” (i njena Galerija), Štrand, Sinagoga, palata Banovine i one moćne zidine Petrovaradinske tvrđave svaki put iznova  uspevaju da ukrote i blagoslove svoje daleko potomstvo - i ”Egzit”, i Pupinovu palatu, i hotel ”Šeraton”, i nove mostove, i Telepsku dolinu, i ”Novi Sad na vodi”.

Sve se organski slaže i uspostavlja kao nastavak (a ne prekid) onog što sobom već par vekova nosi onaj barokni Slobodni Kraljevski Grad na Dunavu.

NOVIM SADOM VLADA DUH NOVOG SADA

Duh Novog Sada mu uvek iznova produžava i proširuje nekadašnju, kroz sve ratove preživelu ”dušu grada”, uklapajući u postojeće kanone i večne norme – te nove nanose (po svemu urbanog, ali retko agresivno-modernističkog stila i žanra).

Uvek se ovde vide i čuju besmrtni dunavski talasi, ođekuje žagor dece, kuva se riblja čorba i pije jutarnja kafica, sve to začinjeno prijateljskim razgovorom i zvucima uličnih svirača… i sve ostaje u ljudskim razmerama, onim što dopuštaju da, i danas kao i nekada, visoki tornjevi katedrala i crkava ostanu najviše kote Novog Sada. 

Nema ovde one opasne komercijalizacije i podizanja uvis (iznad ostalih zgrada) novih staklenih kula i čeličnih tornjeva, niti se prave nove lokalne imitacije onog, jednog jedinog centra grada, koji oko sebe i dalje okuplja sve Novosađane, bez obzira na njihove međusobne razlike i lokalne kvartove iz kojih potiču (i dolaze). 

Drži se pred našim očima Novi Sad iz vremena Zmaja i Svetozara Miletića, Aksentija Marodića i Đorđa Natoševića, Jovana Rajića i Vase Stajića, Marije Trandafil i Jovana Đorđevića, Isidora Bajića i Momčila Tapavice, Mileve Marić-Ajnštajn i Danila Medakovića…, samo se, poput bistre vode, prelivajući preko novijih novosadskih biografija, onih Irineja Ćirića i Danila Krstića, Perice Dobrinovića i Petra Dobrovića, Boška Petrovića i Aleksandra Tišme, Đorđa Sp. Radojičića i Slavka Gavrilovića, Mike Antića i Čedomira Popova, Vujadina Boškova i Slavka Obadova, Janike Balaža i Pere Zupca.

Postoji neka čudna veza između ljudi i zgrada, mentaliteta građana i karaktera određenih delova Novog Sada, između prošlosti i budućnosti, sećanja i novih vizija.

A iznad svega svoja silna krila nad novosadskom mapom raširio je specifični ”varoški civilizacijski stil”, uspostavljajući nevidljive, suštinske veze između srednjoevropskih, srpskih i podunavskih modela arhitekture, ukusa, običaja i ritma života.

Pa ovaj autentični amalgam dobija svoj neizrecivi ali konkretni izraz, vidljiv svima onima što bez predrasuda i sa neophodnom otvorenošću kroče u njihov, naš i moj Novi Sad.