МОЈ НОВИ САД  Уживање у граду, грађеном по мери човека

НЕВИДЉИВО УМИРАЊЕ ГРАДА

У ери задивљујућих ”метропола”, и сам појам ”града” нам делује некако слабашно и помало превазиђено, а камоли она древна, већ скоро заборављена реч: ”варош”. 

Дух времена нам говори да све треба да буде јаче, брже и боље него раније, са удобнијим и технички савршенијим условима живота.

Квантитет тако постаје једини императив, са медијским инсистирањем за што већим бројем грађана, небодера, тржних центара, аеродрома и хелиодрома, великих стадиона и гигантских спортских сала, нових мостова и хотела, ноћних барова и луксузних радњи светски познатих брендова...

Полако пада у заборав некадашњи идеал смирених шетњи корзоом у старом центру града, тихог спокоја, ноћног мира, цвркута птица и црквених звона, као и широких романтичних булевара опточених крошњама столетног дрвећа.

Престаје време у коме су торњеви катедрала и куполе саборних храмова обликовале видике и ведуте сваког иоле важног места у Европи, као његов највиши врх и симболично најважнија осматрачница (под моћним крилима невидљивих анђела).

Није случајно зашто никада, ни у једној јединој сцени каквог било ког научно-фантастичног, футуристичког филма нећете видети цркву, ливаду или идиличну приградску шумицу.

Као да у визијама политички коректне, глобално испланиране будућности нема места за све оно опуштено људско, намењено одмору и смирењу душе. Па се у том леденом духу граде мегаломанске мегаструктуре, све више налик дечијим лего-коцкама и оним агресивним цртаћима где се свуд по небу изнад ”хај-тек” градова воде свакодневне битке супер-модерних летелица са убитачним ракетама и гладијаторски наоштреним посадама.

Све је агресивно, блиставо, превисоко и превелико, без довољно зеленила и духовних оаза, библиотека и дечијих игралишта, са препуњеним гробљима на периферији градова који се непрестано шире и увећавају (спајајући низ некада посебних места у једну бесконачну супер-метрополу, типа Њујорка, Хонг Конга, Мексико Ситија или Сингапура). И развија се чудна идеја која ”градски центар” (доњнтоњн) унапред своди искључиво на ”пословно седиште”, са обавезним пословно-стамбеним блоковима, а без оног некада обавезног старинског трга крај катедрале и неизбежних стаза за лагану вечерњу шетњу (ногу пред ногу), те овакав центар града лако постаје жртва зле коби електронских гаража за човеколике роботе и гигантских магацина од челика и стакла за непотрошиве количине робе најшире потрошње. 

Уосталом, количина ђубрета које се одатле износи је по величини налик планинама са Хималаја, а по прљавштини и смраду – најдубљим слојевима пакла...

НОВИ САД КАО ИДЕАЛНИ ПРЕСЕК ВАРОШИ И ГРАДА

Доласком  у Српску Атину, признајем, очекивао сам много лепши, удобнији и рекао бих ”људскији” живот него што сам га имао у свом родном Београду. И дочекао да осетим како нимало нисам погрешио када сам кренуо од Цариградског друма, Ушћа и Авале — пут подножја Фрушке горе.

Главни послератни сабирни центар је, наиме, негде успут изгубио белину из свог имена и, уместо ње, остала је жива само она друга половина његовог назива: голи и потпуно огољени ”град”.

Упркос свему, људи из престонице Драгутина Немањића и Стефана Лазаревића успели су да и данас одрже онај ведри и топли београдски шарм, који се успешно супротставио и снобовском, и малограђанском,

и меназерско-технолошком,

и титоистичко-размаженом, и ”парољубивом”, као и уличарско-криминалном миљеу нашег тако разнородног и шароликог главног града.

Али, све то је само последња одбрана, бојим се, већ помало изгубљене битке некадашње српске престонице са унутрашњом окупацијом помодних трендова из најновијих времена.

За разлику од града који (срећно или несрећно) ужурбано прераста свој некадашњи облик и размере, северно од њега лагано живи и лењо се простире уз дунавску обалу – Нови Сад.

Ово име што нас заувек подсећа на Нови (Еденски, рајски) Врт има своје наслеђе и аманете, држећи нам палчеве, из века у век и епохе у епоху, у свом покушају да нас охрабри да живот у новосадском амбијенту буде и наша победа над искушењима и сивилом, сталном нервозом и опасним убрзањима свакодневице. Покушава (и, углавном, успева) да нам успори ход, олакша муке и смири бриге; да нас удене у свој ритам и спасоносну колотечину Златне греде, Штранда, Рибарца, Дунавског парка или тврђаве над Петроварадином; да не допусти да саобраћајна гужва у новосадским Булеварима нађача опуштенцију и незаборавне тренутке његових грађана у ”Трчици”, ”Пупину”, ”Маши”, ”Гондоли”, ”Петрусу”, ”Модени”, ”Паши”, ”Макјату”, ”Ђардину” или ”Времеплову” (можемо тако у недоглед)...

Та изванредна  лакоћа и вечно блага линија срца уткани у темеље и дух града не допуштају да ма који елемент новог и наступајућег Новог Сада прескочи и укине његову златну варошку прошлост (у најбољем смислу те речи). Пошто свака аутентична ВАРОШ, која је то намерно и свесно, не допушта да је урбане амбиције и чежња за градским статусом по сваку цену заведу и брутално преобразе & преобликују у нешто што више нема скоро па никакве везе са његовом изворном природом и прошлошћу.

И тако новосадска ”Златна греда”, Владичански двор, све градске цркве, те ”Матица српска” (и њена Галерија), Штранд, Синагога, палата Бановине и оне моћне зидине Петроварадинске тврђаве сваки пут изнова  успевају да укроте и благослове своје далеко потомство - и ”Егзит”, и Пупинову палату, и хотел ”Шератон”, и нове мостове, и Телепску долину, и ”Нови Сад на води”.

Све се органски слаже и успоставља као наставак (а не прекид) оног што собом већ пар векова носи онај барокни Слободни Краљевски Град на Дунаву.

НОВИМ САДОМ ВЛАДА ДУХ НОВОГ САДА

Дух Новог Сада му увек изнова продужава и проширује некадашњу, кроз све ратове преживелу ”душу града”, уклапајући у постојеће каноне и вечне норме – те нове наносе (по свему урбаног, али ретко агресивно-модернистичког стила и жанра).

Увек се овде виде и чују бесмртни дунавски таласи, ођекује жагор деце, кува се рибља чорба и пије јутарња кафица, све то зачињено пријатељским разговором и звуцима уличних свирача… и све остаје у људским размерама, оним што допуштају да, и данас као и некада, високи торњеви катедрала и цркава остану највише коте Новог Сада. 

Нема овде оне опасне комерцијализације и подизања увис (изнад осталих зграда) нових стаклених кула и челичних торњева, нити се праве нове локалне имитације оног, једног јединог центра града, који око себе и даље окупља све Новосађане, без обзира на њихове међусобне разлике и локалне квартове из којих потичу (и долазе). 

Држи се пред нашим очима Нови Сад из времена Змаја и Светозара Милетића, Аксентија Мародића и Ђорђа Натошевића, Јована Рајића и Васе Стајића, Марије Трандафил и Јована Ђорђевића, Исидора Бајића и Момчила Тапавице, Милеве Марић-Ајнштајн и Данила Медаковића…, само се, попут бистре воде, преливајући преко новијих новосадских биографија, оних Иринеја Ћирића и Данила Крстића, Перице Добриновића и Петра Добровића, Бошка Петровића и Александра Тишме, Ђорђа Сп. Радојичића и Славка Гавриловића, Мике Антића и Чедомира Попова, Вујадина Бошкова и Славка Обадова, Јанике Балажа и Пере Зупца.

Постоји нека чудна веза између људи и зграда, менталитета грађана и карактера одређених делова Новог Сада, између прошлости и будућности, сећања и нових визија.

А изнад свега своја силна крила над новосадском мапом раширио је специфични ”варошки цивилизацијски стил”, успостављајући невидљиве, суштинске везе између средњоевропских, српских и подунавских модела архитектуре, укуса, обичаја и ритма живота.

Па овај аутентични амалгам добија свој неизрециви али конкретни израз, видљив свима онима што без предрасуда и са неопходном отвореношћу кроче у њихов, наш и мој Нови Сад.