Doterali cara do duvara
Rukometni savez Srbije je među prvima krenuo u izbornu proceduru. Srpska rukometna vlada već u četvrtak (14 časova u prostorijama Saveza) bi trebalo da dobije novog predsednika, a za sada su svoje kandidature istakli dosadašnji generalni sekretar RSS Božidar Đurković (predlog RSB), Milan Đukić (RSV) i Siniša Lazić (Centralna Srbija).
Kažu da je u osnovi Srbin odličan vojnik i ratnik, ali da mu rukovođenje ne ide od ruke. Potvrdilo se to u mnogim sferama života, a u rukometu najviše. Srpski klubovi nisu briljirali u rukometnoj Jugoslaviji, bar što se onog muškog dela tiče. Crvena zvezda je uvek bila tu, u najjačoj domaćoj ligi, ali, po pravilu, samo u sredini tabele. Partizan je čamio čekajući u Drugoj ligi, dok je čast rukometne Srbije branila mala, „slatka“ Crvenka, ali se i ona vremenom odmetnula, praveći pakt sa drugim klubovima i sudijama, što ju je dovelo na ivicu egzistencije.
U ženskom rukometu Radnički je bio neprikosnoven, dugi niz godina i u Evropi i u Jugoslaviji. Na čelu Radnički je imao čoveka po imenu David Kalinić, poreklom iz Drvara, koji je gledao daleko unapred. U poslednjoj deceniji velike Jugoslavije broj jedan postala je šabačka Metaloplastika. Model popularnih Čivijaša bio je primer Srbiji kako se radi i gradi, selektira i udarnički rukovodi, bez kompromisa sa ovim ili onim.
A onda je došlo do raspada Jugoslavije i stvaranja rukometnog pašaluka po imenu Beograd. Šabački vanzemaljci su se i dalje borili, ali je to više ličilo na koprcanje nemoćnih ratnika. Od sloma velike Jugoslavije, rukometnom Srbijom vladaju sudije. Ima ih svuda, u svim sferama ovog sporta, nema gde ih nema. Srbija je, iz ovog ugla gledano, postala, Domanovićevski rečeno RSS–Stradija. Sudije su na terenu, po kancelarijama Saveza, na svim nivoima, pa su se čak i oni koji rade u tim kancelarijama, a bili su nekada samo igrači, odmetnuli u delegate. Na vreme su se adaptirali i transformisali. Rukometna Srbija se nije gradila po dvoranama, nego u kancelarijama.
U velikoj Jugoslaviji broj jedan bili su ljudi poput Ivana Snoja i Vlade Štencla, toga u rukometnoj Srbiji, ovakvoj kakva je već dugi niz godina, nema. Rukometnom Hrvatskom vladaju neki sasvim drugi ljudi, koji neguju kult jugoslovenske škole rukometa.
Rukometna Srbija je nešto sasvim drugo, zato je i nigde nema na svetskoj mapi. I novinari su postali saveznici ambijenta koji se zove RSS–Stradija, ili često u šali zvana rukometna S(r)udija.
Pre dvadeset godina počelo je sa hajkom na trofejnog selektora Zorana Živkovića, posle toga mnogim perima nije odgovarao ni isto tako trofejni selektor Branislav Pokrajac. Sve teže je bilo naći čoveka koji bi svoj rad i ličnost stavio pod lupu onih koji najmanje mare za rukomet, a najviše vode računa o nečemu što se popularno zove neprincipijelna koalicija. Stoga smo, danas, u inače nikakvo vreme, doterali cara do duvara. Bar što se rukometa tiče. A, izbori su već sutra.
J. Galić