Дотерали цара до дувара

 Рукометни савез Србије је међу првима кренуо у изборну процедуру. Српска рукометна влада већ у четвртак (14 часова у просторијама Савеза) би требало да добије новог председника, а за сада су своје кандидатуре истакли досадашњи генерални секретар РСС Божидар Ђурковић (предлог РСБ), Милан Ђукић (РСВ) и Синиша Лазић (Централна Србија).

Кажу да је у основи Србин одличан војник и ратник, али да му руковођење не иде од руке. Потврдило се то у многим сферама живота, а у рукомету највише. Српски клубови нису бриљирали у рукометној Југославији, бар што се оног мушког дела тиче. Црвена звезда је увек била ту, у најјачој домаћој лиги, али, по правилу, само у средини табеле. Партизан је чамио чекајући у Другој лиги, док је част рукометне Србије бранила мала, „слатка“ Црвенка, али се и она временом одметнула, правећи пакт са другим клубовима и судијама, што ју је довело на ивицу егзистенције.



У женском рукомету Раднички је био неприкосновен, дуги низ година и у Европи и у Југославији. На челу Раднички је имао човека по имену Давид Калинић, пореклом из Дрвара, који је гледао далеко унапред. У последњој деценији велике Југославије број један постала је шабачка Металопластика. Модел популарних Чивијаша био је пример Србији како се ради и гради, селектира и ударнички руководи, без компромиса са овим или оним.



А онда је дошло до распада Југославије и стварања рукометног пашалука по имену Београд. Шабачки ванземаљци су се и даље борили, али је то више личило на копрцање немоћних ратника. Од слома велике Југославије, рукометном Србијом владају судије. Има их свуда, у свим сферама овог спорта, нема где их нема. Србија је, из овог угла гледано, постала, Домановићевски речено РСС–Страдија. Судије су на терену, по канцеларијама Савеза, на свим нивоима, па су се чак и они који раде у тим канцеларијама, а били су некада само играчи, одметнули у делегате. На време су се адаптирали и трансформисали. Рукометна Србија се није градила по дворанама, него у канцеларијама.



У великој Југославији број један били су људи попут Ивана Сноја и Владе Штенцла, тога у рукометној Србији, оваквој каква је већ дуги низ година, нема. Рукометном Хрватском владају неки сасвим други људи, који негују култ југословенске школе рукомета.

Рукометна Србија је нешто сасвим друго, зато је и нигде нема на светској мапи. И новинари су постали савезници амбијента који се зове РСС–Страдија, или често у шали звана рукометна С(р)удија.



Пре двадесет година почело је са хајком на трофејног селектора Зорана Живковића, после тога многим перима није одговарао ни исто тако трофејни селектор Бранислав Покрајац. Све теже је било наћи човека који би свој рад и личност ставио под лупу оних који најмање маре за рукомет, а највише воде рачуна о нечему што се популарно зове непринципијелна коалиција. Стога смо, данас, у иначе никакво време, дотерали цара до дувара. Бар што се рукомета тиче. А, избори су већ сутра.



Ј. Галић