(NE)ZABORAVLJENI: LAJOŠ KOKAI, PROFESOR KOJI JE OSTAVIO DUBOK TRAG U SPORTU SRPSKE ATINE „Nikad nisam uspeo da se opredelim za jedno – košarku ili fudbal”
Ratne, 1942. godine, rodio se u Novom Sadu Lajoš Lajčika Kokai.
U to vreme, zbog drugog velikog planetarnog sukoba nije bilo baš mnogo razloga za osmehe i veselje, ali, u to ne sumnjamo, njegova porodica je bila presrećna zbog rođenja sina, koji će, decenijama kasnije, postati veoma dobro znani stanovnik Srpske Atine.
I čovek koji će, i za generacije koje tek nailaze, ostati upamćen i u analima upisan po mnogo toga dobrog i korisnog što je učinio za sport velike varoši ispod Petrovaradinske tvrđave.
– Rođen sam i s porodicom sam tada živeo na Subotičkoj ulici, na Telepu – počeo je besedu Kokai. – Bio sam istinsko dete ulice, u pozitivnom smislu, i jedan od sposobnijih u društvu drugara. Išao sam u Osnovnu školu „Jožef Atila”, koja je bila udaljena dva kilometra od moje kuće, a tada nas, kao što je to danas slučaj, roditelji nisu vodili na nastavu. Išli smo sami, pa smo svi imali dovoljno kondicije, i to već u prvom razredu. Uz to, sećam se da sam bio nestašan, pa sam preskakao ograde i s društvom kriomice brao grožđe i kajsije u Ulici Laze Nančića.
Znao je šta želi još u osnovnoj školi
Da želi da bude profesor fizičkog vaspitanja, Kokai je, kako sam kaže, rešio u šestom razredu osnovne škole.
„Tada je naš nastavnik Andraš Kormanjoš Bandika, koji je sportski bio svestran, preskočio uvis svoju visinu”, priseća se naš sagovornik. „Bio sam opčinjen time i to me je, već u detinjstvu, opredelilo da kasnije postanem profesor fizičkog. Mnogi od mojih drugova ni u gimnazijskim danima nisu znali čime žele u životu da se bave, a ja sam, eto, to shvatio već kao osnovac”.
Takve „aktivnosti”, neminovno, kod Lajčike i njegovih drugara iz detinjstva rađale su i raznolike sportske ideje.
– Organizovali smo dečju olimpijadu u atletici: na 100 metara smo trčali od bandere do bandere, pa smo bacali kuglu, trčali na 400 metara jedan krug kroz ulicu… Znači, već tada sam bio opčinjen sportom, a zanimljivo je da sam čak nabavio kuglu, koju sam baš svaki dan bacao u dvorištu. U školi je atletika bila jako popularna, pa sam na prvenstvu opštine Stari grad bio prvak u bacanju kugle, a na nivou grada osvojio sam drugo mesto u trčanju na 60 metara. Tada sam se takmičio bosnog, i to u konkurenciji trojice atletičara Vojvodine. Sa 12 godina, odlazio sam da skupljam lopte na stadionu, a Vojvodina je onda još uvek nosila ime Sloga. Sve do 1957. godine nisam trenirao fudbal, tada sam ga ludački zavoleo i potom sam bio primljen u Vojvodinu. Naravno, igrali smo ga u ulici i imao sam nadimak Rale, zbog toga što sam driblao kao Zdravko Rajkov, poznati fudbaler Voše iz onog vremena. Igrao sam dobro i za školsku ekipu uvek sam postizao po dva-tri gola, bio sam golgeter.
Kako je nastao KK „Železničar”
Kokai je bio jedan od tvoraca Košarkaškog kluba Železničar, u vreme kada je bio nastavnik fizičkog u OŠ „Đorđe Natošević”.
„Na prvenstvu države za osnovne škole, moja ekipa jedne godine bila je treća, a sledeće druga u SFR Jugoslaviji. Naravno, bili smo tri puta prvaci Pokrajine, čime smo stekli pravo da nastupimo na međurepubličkom prvenstvu, koje je prvo održano na Ohridu, a kasnije u Prištini. Kada su ti momčići otišli u srednje škole, ipak, svakog dana dolazili su u školsko dvorište na basket i 1974. godine iskoristio sam priliku da im s kasnijim kapitenom Dušanom Palićem na čelu predložim da osnujemo klub. Odmah po osnivanju, prošli smo opštinsku i za godinu dana stigli do Vojvođanske lige. Pripali smo Sportskom društvu Železničar, tada je to tako moralo, a već za tri godine smo pobeđivali i Vojvodinu, Servo Mihalj iz Zrenjanina, Spartak iz Subotice... Utakmice smo igrali na otvorenom terenu naše osnovne škole, a gledalište je, bez izuzetka, uvek bilo dupke puno”.
Dakle, 1957. godine, zajedno s kasnijim duplim kumom Slobodanom Tadijinim, otišao je Kokai na trening u FK Vojvodina.
– Tada je Franja Hirman punih mesec dana pravio selekciju među momčićima. Bilo je tamo sedam ekipa, dakle nas 80 i više, pa smo odigrali mnogo utakmica, s tim što smo uvek nosili iste brojeve na dresovima, kako bi nas čika Franja zapamtio. Silno sam želeo da se nađem među 22 izabrana – ušao sam, pa sam hteo da budem i među 16 koliko se nalazi u protokolu – bio sam, ali sam odmah postao i prvotimac, dakle među 11 najboljih. U toj mojoj generaciji, najpoznatiji je bio Đorđe Milić Buca, koji je kasnije bio i u Crvenoj zvezdi, a ja sam, za pet godina u klubu, uspeo da odigram i dva susreta za prvi tim Vojvodine. Prošao sam kroz sve njene uzrasne kategorije, ali sam već tada odlučio da ću jednog dana postati trener.
Pohađao je Kokai gimnaziju „Moša Pijade”, u kojoj je, pored fudbalskog tima, bio selektiran i u prvu petorku školske košarkaške ekipe.
– Bilo je nečega u meni, očigledno. Lajoš Sokolai, poznati košarkaški stručnjak i pedagog, izabrao me je u ekipu i već tada je nastao taj neki dualizam kod mene, pošto nikada nisam mogao da se definitivno opredelim između fudbala i košarke, što me je pratilo i kroz čitav život. U suštini, danas kada se osvrnem, fudbal sam više voleo, a talentovaniji sam kao trener bio u košarci. A igrao sam u gimnaziji, da dodam i to, i u školskoj rukometnoj ekipi, bio sam član i atletske selekcije…
Selektor reprezentacije u futsalu
Od 1962. pa do 1982. godine, Lajoš Kokai je bio profesor fizičkog vaspitanja u OŠ „Đorđe Natošević”, da bi potom prešao u Centar za fizičko vaspitanje studenata na matičnom fakultetu, u kojem je radio do 2004. godine. U naredne dve godine bio je instruktor-selektor u Fudbalskom savezu Srbije. Zanimljivo je i to što je vodio reprezentaciju Jugoslavije na finalnom turniru Evropskog prvenstva u futsalu, koje je održano u Španiji 1999. godine. U tom timu za našu selekciju su, između ostalih, nastupali i Zoran Pržulj, Miodrag Petrika, Željko Dragoljević i ostali asovi „igre na petoparcu”. U fudbalu je bio trener kadeta Novog Sada i pomoćnik Ferencu Aroku, kasnije i Aleksandru Kozlini i Iliji Tijagiću u prvom timu „kanarinaca”. Samostalno je vodio novosadski Partizan, Proleter i Borac (u dva navrata) i Indeks, s kojim je nastupao u Vojvođanskoj ligi 1980. godine. Uz sve to, bio je i direktor mlađih kategorija u ČSK-u iz Čelareva. Što se košarke tiče, vodio je Železničar i NAP kod muškaraca i košarkašice Vojvodine.
Pored Košarkaškog kluba Železničar, čiji je bio jedan od osnivača, vodio je i košarkašice Vojvodine sedamdesetih godina, koje je vratio u Prvu ligu.
– Iskreno, to i nije bilo teško, iako je Marija Veger, sa mužem Ladislavom Demšarom, tada otišla u Italiju, ali je ostalo pet omladinki, kao i starije i iskusnije Julija Ratgeber, kapitenka Irena Gal, Mara Radman, Dragojevićeva… Posle dobrih rezultata koje smo ostvarivali, Bora Cenić uzeo me je za trenera reprezentacije Jugoslavije, zajedno sa Čedom Đuraškovićem, koji je vodio sarajevsku Bosnu. Baš iz tog vremena je i podatak da sam istovremeno bio trener fudbalera-kadeta Novog Sada, košarkaša Železničara i košarkašica Vojvodine, što nije bilo nimalo lako. Sećam se da je u „Dnevniku” na čitavoj strani izašao tekst da su se košarkašice vratile u Prvu ligu i onda je legendarni Hugo Ruševljanin, alfa i omega RFK Novi Sad, pitao trenera prvog tima Ferenca Aroka da li je to reč o meni, „Kokaiju koji trenira naše kadete”. Kada je dobio potvrdan odgovor, upitao je: „Pa, da li je on lud?”.
Kasnije je imao ponude da dođe u mušku košarkašku ekipu Vojvodine i asistira trenerima Keniki Ratgeberu, posle i Milutinu Minji, kao i Dušanu Ivkoviću, kod kojeg se, kako priznaje, prevario što nije prihvatio da radi s njim.
– Eto, nisam – najkraće je primetio.
Reči pohvale Kenike Ratgebera
Ne krije Kokai da mu je veliki trenerski uzor bio tadašnji prvi stručnjak košarkašica novosadskog Partizana Laslo Ratgeber Kenika.
„I dan-danas pamtim kup utakmicu Železničara koji sam vodio, kada nam je, u toku poluvremena susreta sa Spartakom, u svlačionicu došao Kenika Ratgeber. Rekao je igračima da košarku koju igramo nikada ranije nije video i da je to nešto fenomenalno. Igrali smo zonu-pres, koja je i sada aktuelna, a mi smo je praktikovali još pre pola veka, pa su me te reči dodatno ohrabrile. Posle naše pobede na otvorenom terenu koja je usledila, KSV je doneo odluku da Kup Vojvodine više ne može da se igra napolju, već isključivo u sali”.
Dualizam o kojem je već govorio, kod Lajoša Kokaija do izražaja je posebno došao kada je na radio na DIF-u.
– Zaista je zanimljivo to što sam na katedri predavao praktičnu nastavu i na fudbalu i na košarci. Lajoš Sokolai me ja angažovao za košarku, a za fudbal su to bili Radivoj Mika Radosav i društvo oko njega. Mika je dve godine mlađi od mene i išli smo u istu gimnaziju, u koju je on doveden kao veliki fudbalski talenat. Kasnije je postao prvotimac Vojvodine i član prve šampionske generacije novosadskog kluba.
Veliki uspeh ostvario je s omladincima Novog Sada, koji su 1978. godine osvojili Kup Jugoslavije, savladavši u Beogradu, na stadionu Marakana, ekipu zagrebačkog Dinama.
– Tu ekipu je, u pionirskom uzrastu, vodio Branislav Šule Bolesnikov, a onda sam dve godine na njenom čelu bio ja. Nisam želeo da zasnujem profesionalni radni odnos u RFK Novi Sad, iako sam imao ponudu Huga Ruševljanina za to, pa je tim u omladinskoj konkurenciji preuzeo Aleksandar Kozlina, koji je i osvojio pobednički trofej.
Naravno, kao što je to već ustanovljeni red u našem serijalu, zanimalo nas je da čujemo i nešto o porodici Lajoša Kokaija, posebno zbog toga što je živeo veoma intenzivno i manje je vremena, zbog tih obaveza, provodio kod kuće.
– Bio sam srećno oženjen do 2017. godine, kada je supruga Alisa nažalost preminula. Imali smo divan brak iz kojeg smo dobili sina Igora i ćerku Silviju i zbog toga sam bio i jesam najsrećniji čovek na svetu. Od dece sam dobio četvoro unučadi, Igorova deca su sin Vuk i ćerka Mia, dok su Silvijina deca Una i Boris. Potičem iz mešovitog braka, od oca Mađara i majke Hrvatice iz Skradina, dok i pokojna žena potiče od roditelja Mađara i Slovenke. Eto, desilo se da su se i moji naslednici udali, odnosno oženili Srbinom i Srpkinjom, pa uvek ističem u prvi plan da se i dalje osećam Jugoslovenom, a da mi je otadžbina Srbija – dodao je Lajoš Kokai, zanimljiv čovek, živa enciklopedija sporta i neko o kome bi mnogo lakše bilo da se napiše čitava jedna knjiga, od samo jednog novinskog teksta.
