(NE)ZABORAVLJENI: PETAR POPOVIĆ, VELEMAJSTOR, JEDAN OD NAJBOLJIH SRPSKIH ŠAHISTA SVIH VREMENA Od školske sekcije do svetske elite
Znameniti novosadski šahovski velemajstor, Petar Popović (66), odavno nije u fokusu svekolike javnosti.
Iako je nekada bio reprezentativac Jugoslavije, igrač koji se sastajao i ravnopravno borio s najvećim umovima u drevnoj igri, odlučio je da, odlaskom s porodicom da živi u inostranstvu, postavi barijeru ispred sebe, pa ga u našim medijima ima veoma malo. Gotovo nikako. Ipak, uspeli smo da se sastanemo s njim u Novom Sadu, u koji se sve češće vraća i lepo ispričamo, a Popović nam je podario, ubeđeni smo, lepu i zanimljivu priču, prvu za „Dnevnik“, po njegovim rečima, posle 30 godina.
„Ne poznajem dementnog šahistu”
„I meni je ovo što ću reći - neverovatno. Ali ni jedan šahista, a znam ih hiljade direktno i milione indirektno, ne pati o demencije. Te dve stvari, jednostavno, ne idu zajedno. Jesu mnogi od tih šahista kasnije propali i propili se, ali dementni nisu. U šahu vlada maksimalna stimulacija mozga, jer za svaki potez, posebno kako neka partija odmiče, tražiš nova rešenja. I tako do kraja meča. Činjenica je da se vi pripremate za partije ili turnire kroz korišćenje ogromne baze podataka, ali neke nove situacije prosto zahtevaju od igrača da sami, na licu mesta, to prepoznaju i potraže način da ih reše”, objasnio je Popović.
- Na svet sam došao na Svetog Trifuna, iliti Dan zaljubljenih, 14. februara 1959. godine, u Orlovatu – počeo je Petar. – Pored mene, roditelji su imali i moju stariju sestru Katicu, koja baš i nije volela to ime, pa smo je svi oslovljavali kao Beba. To je, u to vreme, bilo popularno, „in“ ime, a ona je bila najbolja studentkinja Elektrotehničkog fakulteta i nedavno je otišla u penziju i živi, takođe, u Novom Sadu. Kada sam imao tri ili četiri godine, preselili smo se porodično u Petrovaradin, pošto su moji baba i deda, inače Ličani poreklom, tu kupili plac i tu smo ostali da živimo. Išao sam u i završio Osnovnu školu „Vladimir Nazor“, koja danas nosi ime Jovana Dučića.
Zanimljivo je to što je Popović, u to vreme bio dobar fudbaler („Postizao sam dosta golova“) i gotovo ništa nije slutilo da će postati sjajan šahista.
- Samo zahvaljujući mom najboljem drugaru Mići Laziću, koji je išao sa mnom u školu u istoj generaciji, ali u drugo odelenje, počeo sam da igram šah. Imao sam osnovu koju sam stekao kroz partije koje sam igrao kod kuće, s ujakom i tečama. I bile su to, sećam se, jako dobre partije, pa sam ujaka brzo počeo da pobeđujem, ali trebalo je da prođe nekoliko godina pre nego što sam prvi put dobio i teču Dragana. Elem, Mića mi je predložio da odemo u školsku šahovsku sekciju i počnemo da se takmičimo u ekipi. U sedmom razredu, na gradskom prvenstvu, imali smo u konkurenciji majstore, FIDE majstore i prvokategornike, što je bilo neverovatno. Bili su tu moj današnji kum Slobodan Adžić, pa Jevtić, Vlaović, Krmpotić i još neki, uspostavili smo rivalstvo, koje se kasnije prenelo i na gimnazijska takmičenja. Dakle, u sedmom razredu moja škola jako je loše prošla, da ne kažem da smo bili poslednji, ali je ta ista ekipa, koju smo činili Lazić, Toma Gojković i ja, već sledeće godine, senzacionalno, bila je - najbolja. Zahvalujući tome, ostao sam u ovoj sferi, pa smo otišli u Novosadski šahovski klub (NŠK), naravno, kod Krasoja Notaroša, koji i danas izgleda potpuno isto, osim što su mu brkovi sedi i postali smo njegovi članovi.
Brzo je Popović napredovao u klubu, osvajao kategorije i sve jasnije nagoveštavao potrencijal koji ima.
- Dok sam išao u Gimnaziju „Svetozar Marković“, zaista sam brzo napredovao i postao majtor, posle i intermajstor, a od šaha se u to vreme jako lepo živelo. Vojvodina je bila šahovski centar sveta, Novi Sad je imao tradicionalni Oktobarski turnir, a postojalo je u Pokrajini ukupno pet ili šest velemajstorskih turnira, koliko i u čitavoj Evropi zajedno. Igrali su se u Vršcu, Bajmoku, Vrbasu, što je bilo jako dobro. Nagrade su bile bolje od inžinjerskih ili doktorskih plata, pa sam tada napravio glupost. Umesto da završim Pravni faklutet koji sam upisao, naime, prednost sam dao šahu i prestao da studiram, jer sam bio ponesen činjenicom da sam velemajstorsku titulu osvojio već s 21 godinom i po tome sam bio treći na svetu. Da sam dao barem dve godine, postao bih pravnik, tako je to tada bilo, dok bih zvanje diplomiranog pravnika zaslužio tek sa završetkom četvrte godine. Iako sam dao pola druge godine i nikada nisam pao ni jedan ispit, rešio sam da prekinem studije. Kasnije sam u životu puno puta zažalio zbog te odluke, jer imao bih super zanimanje, koje sam razumeo, a i advokati su mi puno puta u životu bili potrebni.
Porodica Popović
Petar Popović oženjen je suprugom Gordanom, koja je zaposlena u Evropskoj komisiji u Briselu, gradu u kojem danas i žive. Iz braka s njom ima trojicu sinova: Milana, Aleksandra i Pavla. „Najstariji Milan ima 38, Aca 36, dok Pavle ima 26 godina. Dvojica starijih sinova rođeni su u Novom Sadu, dok je najmlađi na svet došao u Beču, u kojem smo živeli desetak godina. Nikada ih šah nije zanimao, imaju druge sportske hobije, poput, recimo, tenisa. Supruga je završila ETF u Beogradu, počeo je rat i otišla je u Austriju, gde je odmah dobila posao. Posle je radila na tamošnjem Univerzitetu, a onda smo joj se i mi pridružili. Sada je u Evropskoj komisiji, gde je otišla kao nacionalni ekspert, pošto imamo i austrijski i srpski pasoš. Posle je produžila i još dve godine ostale su joj do odlaska u penziju. U Briselu živimo, evo, već 24 godine i planiramo da se, kada ode u penziju, vratimo u najlepši grad na svetu, a to je Novi Sad”.
Nastavio je sjajni šahista priču, bez posebnih potpitanja:
- Dok sam živeo u Srpskoj Atini, zvali su me i drugi klubovi, ali sam kod kuće imao najbolju situaciju i jaka takmičenja, koja sam mogao da osvajam i da konstantno napredujem. Osvajanjem dva „mamutska“ turnira, u Pečuju i Novom Sadu, stigao sam do velemajstorske titule. To me je „poguralo“ i ka reprezentaciji Jugoslavije, za koju sam, takođe, debitovao vrlo rano. Najveći uspeh koji sam imao s državnim timom dogodio se 1989. godine, na Svetskom prvenstvu u Lucernu, kada smo osvojili drugo mesto, što je značajnije nego osvajanje medalje na olimpijadi. Zašto? Zbog toga što na SP igra 10 najboljih ekipa na svetu i sa svakom od njih moraš da se sastaneš, dok na olimpijadi može da ti „utrči“ neka slabija selekcija, koju lako dobijaš. Tada su u našem sastavu bili, na prvoj tabli, Ljubomir Ljubojević, na drugoj Predrag Nikolić, na trećoj sam bio ja, dok se na četvrtoj pojavio Branko Damnjanović, koji nam je tada najviše doprineo postizanju tog rezultata. Rezerve su bili Velimirović i Ivanović. Tada smo Engleze, za koje su igrali Najdžel Šort i ostali asovi, ostavili dva poena iza nas. Da nismo u prvom kolu igrali sa SSSR-om, koji nas je rasturio, na kraju bismo bili izjednačeni.
Bio je naš sagovornik u nekoliko navrata i prvak Jugoslavije, što je, ako se pogleda koji su sve igrači učestvovali na državnim prvenstvima, bio izuzetan uspeh.
- Igrao sam na malo prvenstava, jer su bolji honorari plaćani na turnirima koji su se održavali u isto vreme. Jednom sam, 1995. godine, na Spensu u Novom Sadu, sam bio šampion Jugoslavije, a još tri puta sam delio prvo mesto. Što se nastupa na olimpijadama tiče, imam ih samo četiri, jer su nas kasnije one sankcije unazadile. Sećam se, odlazili smo na velika takmičenja, ali su nas sa njih vraćali, čak iako bismo odigrali meč prvog kola. Bilo je tako na svetskom i evropskom prvenstvu, kao i na Olimpijadi u Manili.
Nerešeno sa prvacima sveta
Istakao je Popović još jedan kuriozitet iz karijere: „Sa prvacima sveta imam nerešen skor. Smislova sam pobedio u dve predivne partije, jednom crnim, a drugi put belim figurama, kada sam ga i matirao. Protiv Karpova sam, iako sam imao dva piona više, remizirao, baš kao i sa Spaskim, odnosno Petrosjanom. S Taljom sam jednom izvukao podelu boda, a drugi put izgubio, dok sam s od Kasparova izgubio. Zbirno, imam dve pobede, dva poraza i pet-šest remija, u duelima sa šest prvaka planete. Pored toga, igrao sam u Subotici meč protiv tadašnje neprikosnovene svetske šampionke Maje Čiburdanidze, s kojom sam otprilike imao isti rejting. Dugo sam vodio, onda me je ona dobila, a u poslednjem kolu je bio remi. Na to je ona rekla, otprilike, nešto u stilu ’Jao, pa ti me puštaš’. Nisam je puštao, takva je bila pozicija i meč je završen rezultatom 4:4”...
Ispričao nam je i jednu zanimljivost sa izuzetno jakog turnira u Budvi, održanog 1986. godine.
- Tamo sam, bez poraza, osvojio drugo mesto, a ispred mene je, uprkos tome što je imao dva neuspeha, bio Barlov. Sa tog takmičenja izveštavao je, kao novinar, legendarni Dušan Bućan, urednik šahovske rubrike u „Dnevniku“, koji je slao tekstove praktično za sve listove u Jugoslaviji. Prilikom ulaska u salu, baš svakog dana, viknuo bi „Živeo Pjotr“, pokazujući time da navija za mene. Njegov najbolji drugar bio je veliki Mihail Talj, baš kao i Mika Antić, a uz to je i odlično igrao šah. Sećam se, igrali smo na Prvenstvu Vojvodine u Beloj Crkvi, na kojem je i Bućko učestvovao, a ja sam bio među mlađim takmičarima. Pobeđivao sam lako sve suparnike, a slučaj je hteo da s upravo s njim odmerim snage u poslednjem kolu. Veče pred partiju, pitao me je da li može da bude remi, iako sam ja imao bele figure. Složio sam se, jer sam već osvojio prvo mesto i podela boda mi je odgovarala. Sutradan, na partiji, primetio sam da je namrgođen i da ispija kafe, za koje sam kasnije saznao da su, zapravo, bile rakija u kafenoj šoljici. Po potezima koje je vukao, video sam da hoće da igra, a ne da remizira... Znaš kako se to završilo? Čovek me je matirao! Tako da mi je skor s njim, koji je zauvek ostao na snazi, 0:1, a ja sam podelio prvo mesto na turniru.
Novosadski šahovski klub
S posebnim ushićenjem naš sagovornik besedio je i o matičnom, Novosadskom šahovskom klubu. „Reč je o kolektivu koji je, 2022. godine, proslavio 100. rođendan. Tom prilikom, igrao sam simultanku u Asocijaciji novosadskih sportskih veterana i potvrdio svoj stav da su oni mnogo pametniji od svojih kolega na zapadu. Da sam tu simultanku igrao, primera radi, u Nemačkoj, bez problema bih dobio sve te bivše šampione. A u Novom Sadu je Pavle Bajčetić dva puta remizirao sa mnom. Što se NŠK-a tiče, reč je o kolektivu koji je, po meni, na prvom mestu svetu. Više je faktora zbog kojih je tako: od kontinuiteta trajanja, škola, tradicionalnih turnira koje organizuje itd. Klub u Švajcarskoj je nominalno stariji, ali je pitanje da li uopšte i postoji, tako da NŠK nema konkurenciju po tom pitanju”...
Podaci svedoče o tome da je Petar Popović 1995. godine imao najbolji rejting u karijeri.
- Nije nominalni rejting bitan, koliko je to podatak koje ste mesto na svetu zauzimali. Tada sam delio 31. i 32. mesto na svetskoj listi, ali sam među 50 najboljih igrača sveta bio duži niz godina. Međutim, svi kažu da sam uradio mnogo manje nego što sam mogao u karijeri. Odavno sam izanalizirao zbog čega mi se to dogodilo: pre svega, bio sam daleko bolji analitičar, skromno ili neskromno - nije važno, jedan od najboljih na svetu, nego igrač. Imao sam dve osobine koje su bile jako loše za vrhunskog šahistu. Jedna je to što imam jako lošu orijentaciju, što je nasleđeno, pa sam imao najviše teških previda od svih ozbiljnih igrača, dok je druga ta što ne volim da se borim, a to je u šahu i te kako potrebno – podvukao je Popović.
Pri završetku aktivne karijere, nije više igrao velike turnire, već je nastupao za klubove u Francuskoj i Nemačkoj. Petar govori, kako sam ističe, „broken“ jezike, za koje je netalentovan. Služi se engleskim, nemačkim, flamanskim, razume ruski, zna i poljski, ali ništa od toga nije tečno. Sebe ne doživljava kao legendu šaha, od kojeg se oprostio, uz alibi, da je to učinio kada je počela epidemija korona virusa.
