(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ПЕТАР ПОПОВИЋ, ВЕЛЕМАЈСТОР, ЈЕДАН ОД НАЈБОЉИХ СРПСКИХ ШАХИСТА СВИХ ВРЕМЕНА Од школске секције до светске елите
Знаменити новосадски шаховски велемајстор, Петар Поповић (66), одавно није у фокусу свеколике јавности.
Иако је некада био репрезентативац Југославије, играч који се састајао и равноправно борио с највећим умовима у древној игри, одлучио је да, одласком с породицом да живи у иностранству, постави баријеру испред себе, па га у нашим медијима има веома мало. Готово никако. Ипак, успели смо да се састанемо с њим у Новом Саду, у који се све чешће враћа и лепо испричамо, а Поповић нам је подарио, убеђени смо, лепу и занимљиву причу, прву за „Дневник“, по његовим речима, после 30 година.
„Не познајем дементног шахисту”
„И мени је ово што ћу рећи - невероватно. Али ни један шахиста, а знам их хиљаде директно и милионе индиректно, не пати о деменције. Те две ствари, једноставно, не иду заједно. Јесу многи од тих шахиста касније пропали и пропили се, али дементни нису. У шаху влада максимална стимулација мозга, јер за сваки потез, посебно како нека партија одмиче, тражиш нова решења. И тако до краја меча. Чињеница је да се ви припремате за партије или турнире кроз коришћење огромне базе података, али неке нове ситуације просто захтевају од играча да сами, на лицу места, то препознају и потраже начин да их реше”, објаснио је Поповић.
- На свет сам дошао на Светог Трифуна, илити Дан заљубљених, 14. фебруара 1959. године, у Орловату – почео је Петар. – Поред мене, родитељи су имали и моју старију сестру Катицу, која баш и није волела то име, па смо је сви ословљавали као Беба. То је, у то време, било популарно, „ин“ име, а она је била најбоља студенткиња Електротехничког факултета и недавно је отишла у пензију и живи, такође, у Новом Саду. Када сам имао три или четири године, преселили смо се породично у Петроварадин, пошто су моји баба и деда, иначе Личани пореклом, ту купили плац и ту смо остали да живимо. Ишао сам у и завршио Основну школу „Владимир Назор“, која данас носи име Јована Дучића.
Занимљиво је то што је Поповић, у то време био добар фудбалер („Постизао сам доста голова“) и готово ништа није слутило да ће постати сјајан шахиста.
- Само захваљујући мом најбољем другару Мићи Лазићу, који је ишао са мном у школу у истој генерацији, али у друго оделење, почео сам да играм шах. Имао сам основу коју сам стекао кроз партије које сам играо код куће, с ујаком и течама. И биле су то, сећам се, јако добре партије, па сам ујака брзо почео да побеђујем, али требало је да прође неколико година пре него што сам први пут добио и течу Драгана. Елем, Мића ми је предложио да одемо у школску шаховску секцију и почнемо да се такмичимо у екипи. У седмом разреду, на градском првенству, имали смо у конкуренцији мајсторе, ФИДЕ мајсторе и првокатегорнике, што је било невероватно. Били су ту мој данашњи кум Слободан Аџић, па Јевтић, Влаовић, Крмпотић и још неки, успоставили смо ривалство, које се касније пренело и на гимназијска такмичења. Дакле, у седмом разреду моја школа јако је лоше прошла, да не кажем да смо били последњи, али је та иста екипа, коју смо чинили Лазић, Тома Гојковић и ја, већ следеће године, сензационално, била је - најбоља. Захвалујући томе, остао сам у овој сфери, па смо отишли у Новосадски шаховски клуб (НШК), наравно, код Красоја Нотароша, који и данас изгледа потпуно исто, осим што су му бркови седи и постали смо његови чланови.
Брзо је Поповић напредовао у клубу, освајао категорије и све јасније наговештавао потренцијал који има.
- Док сам ишао у Гимназију „Светозар Марковић“, заиста сам брзо напредовао и постао мајтор, после и интермајстор, а од шаха се у то време јако лепо живело. Војводина је била шаховски центар света, Нови Сад је имао традиционални Октобарски турнир, а постојало је у Покрајини укупно пет или шест велемајсторских турнира, колико и у читавој Европи заједно. Играли су се у Вршцу, Бајмоку, Врбасу, што је било јако добро. Награде су биле боље од инжињерских или докторских плата, па сам тада направио глупост. Уместо да завршим Правни факлутет који сам уписао, наиме, предност сам дао шаху и престао да студирам, јер сам био понесен чињеницом да сам велемајсторску титулу освојио већ с 21 годином и по томе сам био трећи на свету. Да сам дао барем две године, постао бих правник, тако је то тада било, док бих звање дипломираног правника заслужио тек са завршетком четврте године. Иако сам дао пола друге године и никада нисам пао ни један испит, решио сам да прекинем студије. Касније сам у животу пуно пута зажалио због те одлуке, јер имао бих супер занимање, које сам разумео, а и адвокати су ми пуно пута у животу били потребни.
Породица Поповић
Петар Поповић ожењен је супругом Горданом, која је запослена у Европској комисији у Бриселу, граду у којем данас и живе. Из брака с њом има тројицу синова: Милана, Александра и Павла. „Најстарији Милан има 38, Аца 36, док Павле има 26 година. Двојица старијих синова рођени су у Новом Саду, док је најмлађи на свет дошао у Бечу, у којем смо живели десетак година. Никада их шах није занимао, имају друге спортске хобије, попут, рецимо, тениса. Супруга је завршила ЕТФ у Београду, почео је рат и отишла је у Аустрију, где је одмах добила посао. После је радила на тамошњем Универзитету, а онда смо јој се и ми придружили. Сада је у Европској комисији, где је отишла као национални експерт, пошто имамо и аустријски и српски пасош. После је продужила и још две године остале су јој до одласка у пензију. У Бриселу живимо, ево, већ 24 године и планирамо да се, када оде у пензију, вратимо у најлепши град на свету, а то је Нови Сад”.
Наставио је сјајни шахиста причу, без посебних потпитања:
- Док сам живео у Српској Атини, звали су ме и други клубови, али сам код куће имао најбољу ситуацију и јака такмичења, која сам могао да освајам и да константно напредујем. Освајањем два „мамутска“ турнира, у Печују и Новом Саду, стигао сам до велемајсторске титуле. То ме је „погурало“ и ка репрезентацији Југославије, за коју сам, такође, дебитовао врло рано. Највећи успех који сам имао с државним тимом догодио се 1989. године, на Светском првенству у Луцерну, када смо освојили друго место, што је значајније него освајање медаље на олимпијади. Зашто? Због тога што на СП игра 10 најбољих екипа на свету и са сваком од њих мораш да се састанеш, док на олимпијади може да ти „утрчи“ нека слабија селекција, коју лако добијаш. Тада су у нашем саставу били, на првој табли, Љубомир Љубојевић, на другој Предраг Николић, на трећој сам био ја, док се на четвртој појавио Бранко Дамњановић, који нам је тада највише допринео постизању тог резултата. Резерве су били Велимировић и Ивановић. Тада смо Енглезе, за које су играли Најџел Шорт и остали асови, оставили два поена иза нас. Да нисмо у првом колу играли са СССР-ом, који нас је растурио, на крају бисмо били изједначени.
Био је наш саговорник у неколико наврата и првак Југославије, што је, ако се погледа који су све играчи учествовали на државним првенствима, био изузетан успех.
- Играо сам на мало првенстава, јер су бољи хонорари плаћани на турнирима који су се одржавали у исто време. Једном сам, 1995. године, на Спенсу у Новом Саду, сам био шампион Југославије, а још три пута сам делио прво место. Што се наступа на олимпијадама тиче, имам их само четири, јер су нас касније оне санкције уназадиле. Сећам се, одлазили смо на велика такмичења, али су нас са њих враћали, чак иако бисмо одиграли меч првог кола. Било је тако на светском и европском првенству, као и на Олимпијади у Манили.
Нерешено са првацима света
Истакао је Поповић још један куриозитет из каријере: „Са првацима света имам нерешен скор. Смислова сам победио у две предивне партије, једном црним, а други пут белим фигурама, када сам га и матирао. Против Карпова сам, иако сам имао два пиона више, ремизирао, баш као и са Спаским, односно Петросјаном. С Таљом сам једном извукао поделу бода, а други пут изгубио, док сам с од Каспарова изгубио. Збирно, имам две победе, два пораза и пет-шест ремија, у дуелима са шест првака планете. Поред тога, играо сам у Суботици меч против тадашње неприкосновене светске шампионке Маје Чибурданидзе, с којом сам отприлике имао исти рејтинг. Дуго сам водио, онда ме је она добила, а у последњем колу је био реми. На то је она рекла, отприлике, нешто у стилу ’Јао, па ти ме пушташ’. Нисам је пуштао, таква је била позиција и меч је завршен резултатом 4:4”...
Испричао нам је и једну занимљивост са изузетно јаког турнира у Будви, одржаног 1986. године.
- Тамо сам, без пораза, освојио друго место, а испред мене је, упркос томе што је имао два неуспеха, био Барлов. Са тог такмичења извештавао је, као новинар, легендарни Душан Бућан, уредник шаховске рубрике у „Дневнику“, који је слао текстове практично за све листове у Југославији. Приликом уласка у салу, баш сваког дана, викнуо би „Живео Пјотр“, показујући тиме да навија за мене. Његов најбољи другар био је велики Михаил Таљ, баш као и Мика Антић, а уз то је и одлично играо шах. Сећам се, играли смо на Првенству Војводине у Белој Цркви, на којем је и Бућко учествовао, а ја сам био међу млађим такмичарима. Побеђивао сам лако све супарнике, а случај је хтео да с управо с њим одмерим снаге у последњем колу. Вече пред партију, питао ме је да ли може да буде реми, иако сам ја имао беле фигуре. Сложио сам се, јер сам већ освојио прво место и подела бода ми је одговарала. Сутрадан, на партији, приметио сам да је намргођен и да испија кафе, за које сам касније сазнао да су, заправо, биле ракија у кафеној шољици. По потезима које је вукао, видео сам да хоће да игра, а не да ремизира... Знаш како се то завршило? Човек ме је матирао! Тако да ми је скор с њим, који је заувек остао на снази, 0:1, а ја сам поделио прво место на турниру.
Новосадски шаховски клуб
С посебним усхићењем наш саговорник беседио је и о матичном, Новосадском шаховском клубу. „Реч је о колективу који је, 2022. године, прославио 100. рођендан. Том приликом, играо сам симултанку у Асоцијацији новосадских спортских ветерана и потврдио свој став да су они много паметнији од својих колега на западу. Да сам ту симултанку играо, примера ради, у Немачкој, без проблема бих добио све те бивше шампионе. А у Новом Саду је Павле Бајчетић два пута ремизирао са мном. Што се НШК-а тиче, реч је о колективу који је, по мени, на првом месту свету. Више је фактора због којих је тако: од континуитета трајања, школа, традиционалних турнира које организује итд. Клуб у Швајцарској је номинално старији, али је питање да ли уопште и постоји, тако да НШК нема конкуренцију по том питању”...
Подаци сведоче о томе да је Петар Поповић 1995. године имао најбољи рејтинг у каријери.
- Није номинални рејтинг битан, колико је то податак које сте место на свету заузимали. Тада сам делио 31. и 32. место на светској листи, али сам међу 50 најбољих играча света био дужи низ година. Међутим, сви кажу да сам урадио много мање него што сам могао у каријери. Одавно сам изанализирао због чега ми се то догодило: пре свега, био сам далеко бољи аналитичар, скромно или нескромно - није важно, један од најбољих на свету, него играч. Имао сам две особине које су биле јако лоше за врхунског шахисту. Једна је то што имам јако лошу оријентацију, што је наслеђено, па сам имао највише тешких превида од свих озбиљних играча, док је друга та што не волим да се борим, а то је у шаху и те како потребно – подвукао је Поповић.
При завршетку активне каријере, није више играо велике турнире, већ је наступао за клубове у Француској и Немачкој. Петар говори, како сам истиче, „брокен“ језике, за које је неталентован. Служи се енглеским, немачким, фламанским, разуме руски, зна и пољски, али ништа од тога није течно. Себе не доживљава као легенду шаха, од којег се опростио, уз алиби, да је то учинио када је почела епидемија корона вируса.
