(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЛАЈОШ КОКАИ, ПРОФЕСОР КОЈИ ЈЕ ОСТАВИО ДУБОК ТРАГ У СПОРТУ СРПСКЕ АТИНЕ „Никад нисам успео да се определим за једно – кошарку или фудбал”
Ратне, 1942. године, родио се у Новом Саду Лајош Лајчика Кокаи.
У то време, због другог великог планетарног сукоба није било баш много разлога за осмехе и весеље, али, у то не сумњамо, његова породица је била пресрећна због рођења сина, који ће, деценијама касније, постати веома добро знани становник Српске Атине.
И човек који ће, и за генерације које тек наилазе, остати упамћен и у аналима уписан по много тога доброг и корисног што је учинио за спорт велике вароши испод Петроварадинске тврђаве.
– Рођен сам и с породицом сам тада живео на Суботичкој улици, на Телепу – почео је беседу Кокаи. – Био сам истинско дете улице, у позитивном смислу, и један од способнијих у друштву другара. Ишао сам у Основну школу „Јожеф Атила”, која је била удаљена два километра од моје куће, а тада нас, као што је то данас случај, родитељи нису водили на наставу. Ишли смо сами, па смо сви имали довољно кондиције, и то већ у првом разреду. Уз то, сећам се да сам био несташан, па сам прескакао ограде и с друштвом криомице брао грожђе и кајсије у Улици Лазе Нанчића.
Знао је шта жели још у основној школи
Да жели да буде професор физичког васпитања, Кокаи је, како сам каже, решио у шестом разреду основне школе.
„Тада је наш наставник Андраш Кормањош Бандика, који је спортски био свестран, прескочио увис своју висину”, присећа се наш саговорник. „Био сам опчињен тиме и то ме је, већ у детињству, определило да касније постанем професор физичког. Многи од мојих другова ни у гимназијским данима нису знали чиме желе у животу да се баве, а ја сам, ето, то схватио већ као основац”.
Такве „активности”, неминовно, код Лајчике и његових другара из детињства рађале су и разнолике спортске идеје.
– Организовали смо дечју олимпијаду у атлетици: на 100 метара смо трчали од бандере до бандере, па смо бацали куглу, трчали на 400 метара један круг кроз улицу… Значи, већ тада сам био опчињен спортом, а занимљиво је да сам чак набавио куглу, коју сам баш сваки дан бацао у дворишту. У школи је атлетика била јако популарна, па сам на првенству општине Стари град био првак у бацању кугле, а на нивоу града освојио сам друго место у трчању на 60 метара. Тада сам се такмичио босног, и то у конкуренцији тројице атлетичара Војводине. Са 12 година, одлазио сам да скупљам лопте на стадиону, а Војводина је онда још увек носила име Слога. Све до 1957. године нисам тренирао фудбал, тада сам га лудачки заволео и потом сам био примљен у Војводину. Наравно, играли смо га у улици и имао сам надимак Рале, због тога што сам дриблао као Здравко Рајков, познати фудбалер Воше из оног времена. Играо сам добро и за школску екипу увек сам постизао по два-три гола, био сам голгетер.
Како је настао КК „Железничар”
Кокаи је био један од твораца Кошаркашког клуба Железничар, у време када је био наставник физичког у ОШ „Ђорђе Натошевић”.
„На првенству државе за основне школе, моја екипа једне године била је трећа, а следеће друга у СФР Југославији. Наравно, били смо три пута прваци Покрајине, чиме смо стекли право да наступимо на међурепубличком првенству, које је прво одржано на Охриду, а касније у Приштини. Када су ти момчићи отишли у средње школе, ипак, сваког дана долазили су у школско двориште на баскет и 1974. године искористио сам прилику да им с каснијим капитеном Душаном Палићем на челу предложим да оснујемо клуб. Одмах по оснивању, прошли смо општинску и за годину дана стигли до Војвођанске лиге. Припали смо Спортском друштву Железничар, тада је то тако морало, а већ за три године смо побеђивали и Војводину, Серво Михаљ из Зрењанина, Спартак из Суботице... Утакмице смо играли на отвореном терену наше основне школе, а гледалиште је, без изузетка, увек било дупке пуно”.
Дакле, 1957. године, заједно с каснијим дуплим кумом Слободаном Тадијиним, отишао је Кокаи на тренинг у ФК Војводина.
– Тада је Фрања Хирман пуних месец дана правио селекцију међу момчићима. Било је тамо седам екипа, дакле нас 80 и више, па смо одиграли много утакмица, с тим што смо увек носили исте бројеве на дресовима, како би нас чика Фрања запамтио. Силно сам желео да се нађем међу 22 изабрана – ушао сам, па сам хтео да будем и међу 16 колико се налази у протоколу – био сам, али сам одмах постао и првотимац, дакле међу 11 најбољих. У тој мојој генерацији, најпознатији је био Ђорђе Милић Буца, који је касније био и у Црвеној звезди, а ја сам, за пет година у клубу, успео да одиграм и два сусрета за први тим Војводине. Прошао сам кроз све њене узрасне категорије, али сам већ тада одлучио да ћу једног дана постати тренер.
Похађао је Кокаи гимназију „Моша Пијаде”, у којој је, поред фудбалског тима, био селектиран и у прву петорку школске кошаркашке екипе.
– Било је нечега у мени, очигледно. Лајош Соколаи, познати кошаркашки стручњак и педагог, изабрао ме је у екипу и већ тада је настао тај неки дуализам код мене, пошто никада нисам могао да се дефинитивно определим између фудбала и кошарке, што ме је пратило и кроз читав живот. У суштини, данас када се осврнем, фудбал сам више волео, а талентованији сам као тренер био у кошарци. А играо сам у гимназији, да додам и то, и у школској рукометној екипи, био сам члан и атлетске селекције…
Селектор репрезентације у футсалу
Од 1962. па до 1982. године, Лајош Кокаи је био професор физичког васпитања у ОШ „Ђорђе Натошевић”, да би потом прешао у Центар за физичко васпитање студената на матичном факултету, у којем је радио до 2004. године. У наредне две године био је инструктор-селектор у Фудбалском савезу Србије. Занимљиво је и то што је водио репрезентацију Југославије на финалном турниру Европског првенства у футсалу, које је одржано у Шпанији 1999. године. У том тиму за нашу селекцију су, између осталих, наступали и Зоран Пржуљ, Миодраг Петрика, Жељко Драгољевић и остали асови „игре на петопарцу”. У фудбалу је био тренер кадета Новог Сада и помоћник Ференцу Ароку, касније и Александру Козлини и Илији Тијагићу у првом тиму „канаринаца”. Самостално је водио новосадски Партизан, Пролетер и Борац (у два наврата) и Индекс, с којим је наступао у Војвођанској лиги 1980. године. Уз све то, био је и директор млађих категорија у ЧСК-у из Челарева. Што се кошарке тиче, водио је Железничар и НАП код мушкараца и кошаркашице Војводине.
Поред Кошаркашког клуба Железничар, чији је био један од оснивача, водио је и кошаркашице Војводине седамдесетих година, које је вратио у Прву лигу.
– Искрено, то и није било тешко, иако је Марија Вегер, са мужем Ладиславом Демшаром, тада отишла у Италију, али је остало пет омладинки, као и старије и искусније Јулија Ратгебер, капитенка Ирена Гал, Мара Радман, Драгојевићева… После добрих резултата које смо остваривали, Бора Ценић узео ме је за тренера репрезентације Југославије, заједно са Чедом Ђурашковићем, који је водио сарајевску Босну. Баш из тог времена је и податак да сам истовремено био тренер фудбалера-кадета Новог Сада, кошаркаша Железничара и кошаркашица Војводине, што није било нимало лако. Сећам се да је у „Дневнику” на читавој страни изашао текст да су се кошаркашице вратиле у Прву лигу и онда је легендарни Хуго Рушевљанин, алфа и омега РФК Нови Сад, питао тренера првог тима Ференца Арока да ли је то реч о мени, „Кокаију који тренира наше кадете”. Када је добио потврдан одговор, упитао је: „Па, да ли је он луд?”.
Касније је имао понуде да дође у мушку кошаркашку екипу Војводине и асистира тренерима Кеники Ратгеберу, после и Милутину Мињи, као и Душану Ивковићу, код којег се, како признаје, преварио што није прихватио да ради с њим.
– Ето, нисам – најкраће је приметио.
Речи похвале Кенике Ратгебера
Не крије Кокаи да му је велики тренерски узор био тадашњи први стручњак кошаркашица новосадског Партизана Ласло Ратгебер Кеника.
„И дан-данас памтим куп утакмицу Железничара који сам водио, када нам је, у току полувремена сусрета са Спартаком, у свлачионицу дошао Кеника Ратгебер. Рекао је играчима да кошарку коју играмо никада раније није видео и да је то нешто феноменално. Играли смо зону-прес, која је и сада актуелна, а ми смо је практиковали још пре пола века, па су ме те речи додатно охрабриле. После наше победе на отвореном терену која је уследила, КСВ је донео одлуку да Куп Војводине више не може да се игра напољу, већ искључиво у сали”.
Дуализам о којем је већ говорио, код Лајоша Кокаија до изражаја је посебно дошао када је на радио на ДИФ-у.
– Заиста је занимљиво то што сам на катедри предавао практичну наставу и на фудбалу и на кошарци. Лајош Соколаи ме ја ангажовао за кошарку, а за фудбал су то били Радивој Мика Радосав и друштво око њега. Мика је две године млађи од мене и ишли смо у исту гимназију, у коју је он доведен као велики фудбалски таленат. Касније је постао првотимац Војводине и члан прве шампионске генерације новосадског клуба.
Велики успех остварио је с омладинцима Новог Сада, који су 1978. године освојили Куп Југославије, савладавши у Београду, на стадиону Маракана, екипу загребачког Динама.
– Ту екипу је, у пионирском узрасту, водио Бранислав Шуле Болесников, а онда сам две године на њеном челу био ја. Нисам желео да заснујем професионални радни однос у РФК Нови Сад, иако сам имао понуду Хуга Рушевљанина за то, па је тим у омладинској конкуренцији преузео Александар Козлина, који је и освојио победнички трофеј.
Наравно, као што је то већ установљени ред у нашем серијалу, занимало нас је да чујемо и нешто о породици Лајоша Кокаија, посебно због тога што је живео веома интензивно и мање је времена, због тих обавеза, проводио код куће.
– Био сам срећно ожењен до 2017. године, када је супруга Алиса нажалост преминула. Имали смо диван брак из којег смо добили сина Игора и ћерку Силвију и због тога сам био и јесам најсрећнији човек на свету. Од деце сам добио четворо унучади, Игорова деца су син Вук и ћерка Миа, док су Силвијина деца Уна и Борис. Потичем из мешовитог брака, од оца Мађара и мајке Хрватице из Скрадина, док и покојна жена потиче од родитеља Мађара и Словенке. Ето, десило се да су се и моји наследници удали, односно оженили Србином и Српкињом, па увек истичем у први план да се и даље осећам Југословеном, а да ми је отаџбина Србија – додао је Лајош Кокаи, занимљив човек, жива енциклопедија спорта и неко о коме би много лакше било да се напише читава једна књига, од само једног новинског текста.
