(NE)ZABORAVLJENI: ŽELJKO REBRAČA, PROSLAVLJENO IME JUGOSLOVENSKE I SRPSKE KOŠARKE Košarka me je spasla

Autor ovog serijala dobro se seća kada je, krajem osamdesetih godina prošlog veka, tiho i nenametljivo, u Novi Sad, preciznije u redove tadašnjeg Košarkaškog kluba NAP, iz Prigrevice stigao golobradi, visoki i mršavi dečak po imenu Željko Rebrača. 

Tada, naravno, niko nije mogao ni da nasluti da će taj momčić izrasti u jednog od najboljih centara svog vremena i asa koji će, velikim i značajnim delima u godinama koje su usledile, učestvovati u ispisivanju najlepših stranica ovdašnje košarke.

– Rođen sam u Apatinu i do 16. godine živeo sam u Prigrevici – počeo je s evociranjem uspomena Rebrača. – Prvo sam se obreo na rukometnom terenu, jer u mom mestu mogao sam da biram između tog sporta i fudbala, pošto drugih opcija nije bilo. Tadašnji trener košarkaša Apatina, Vlada Toševski, primetio me je na kraju osmog razreda, jer sam bio onako, visok, ali ne naročito. Imao sam tada oko 190 centimetara... U prvi razred srednje škole išao sam na prirodno-matematički smer u Somboru, pa sam imao prilično ispunjene dane putovanjima. Prvo bih peške išao na šinobus u Prigrevici, koji me je vozio do škole u Somboru, a onda bi sledio put do Apatina autobusom, na trening. Naravno, na kraju dana je sledio povratak u Prigrevicu i tako sam živeo nekih godinu dana. Danas, kada se toga setim, neretko se zapitam kako sam sve to uspeo da postignem, ali se sećam da mi je tada sve to bilo zanimljivo.

Željko korene vuče sa Banije i iz Like, a roditelji mu nisu pravili probleme zbog bavljenja sportom. Kaže, važno im je bilo da škola dobro ide, a za ostalo im nije bilo toliko važno.

– Pokojni otac je, tokom čitave moje karijere, samo dva-tri puta bio na treninzima. U isto vreme, u Apatinu je trenirao i Dragan Tarlać, za kojeg je bila zainteresovana Vojvodina, koju je vodio legendarni Duda Ivković. Nisam tada bio na Tarlaćevom nivou, ali je veliki trener predložio mom ocu da se i ja preselim u Novi Sad. Međutim, tata, koji je bio poslovođa na benzinskoj pumpi, odgovorio je da je bolje da pređem u NAP, što mu je preložio legendarni Bora Šević Teča. Ćale je imao filozofiju da, ako ne uspem u košarci, ostaću u dobroj firmi i imaću sigurnu budućnost. I dodao je u razgovoru s Dudom, da, ako budem valjao, zvaće mene Vojvodina ponovo. U NAP sam otišao 1988. godine i tamo ostao tri godine.

Međutim, tada je prvi izbor u NAP-u bio Đorđe Munižaba, a Rebrača je dobijao retko priliku da zaigra. 

– Prve dve godine sam slabo ulazio u igru, a eksplodirao sam u trećoj, kada je s nama trenirao Sale Đorđević, koji je bio na odsluženju vojnog roka u Novom Sadu. On i Nebojša Ilić, koji je takođe ovde bio u vojsci, ostavljali su svoja civilna odela u stanu u kojem smo živeli Boris Maljković, Josip Jalovi i ja. Elem, Sale me je nekoliko puta odveo na treninge Partizana, u vreme kada je trener tog kluba bio Duško Vujošević i crno-beli su se zainteresovali za mene. Na kraju te sezone, kada je tim iz Beograda preuzeo Željko Obradović i ja sam prešao u Partizan. Bili su to moji počeci, u kojima sam imao potencijal, ali nisam bio ni blizu nekog posebnog kvaliteta.

Sudbina, šta li je, obeležila je početak njegove karijere u trofejnom klubu i, već 1992. godine, postao je, zajedno s ekipom, osvajač Kupa šampiona, današnje Evrolige.

– Imao sam manju minutažu, zaista sam bio mršav, ali sam ulazio da unesem neku novu energiju, zakucam po koju loptu i igram odbranu. Ipak, tada mi je košarka, iako sam mnogo trenirao, više bila igra i zezanje, u smislu izlazaka, putovanja i ostalih stvari interesantnih mladom čoveku. Polovine utakmica se ni ne sećam, jer posmatrao sam sve to iz neke druge perspektive, pošto smo, sećate se, tada domaćini bili u španskoj Fuenlabradi i puno smo putovali. Konkurenti pod košem su mi bili Stragi Stevanović, Koprivica i Šilobad, a ja sam bio najmlađi među njima. Osvojili smo evropski tron, doneli klubu i titulu u domaćem prvenstvu protiv Crvene zvezde, pa su za mene počeli da se interesuju i neki strani klubovi. Na nesreću, usledile su sankcije, tako da sam u naredne tri godine bio „zaključan“ u Pioniru. Vreme je bilo nesigurno i košarka mi je postala sve - bila je moj život i spasila me je od svega onog što se dešavalo van terena.

Posle četiri godine u crno-belom dresu, po ukidanju sankcija, Rebrača je pozvan u reprezentaciju SR Jugoslavije, koja je nastupila u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Grčkoj, koje su održane u Bugarskoj. Bila je to fenomenalna generacija naše košarke, sa Đorđevićem, Paspaljem, Divcem, Danilovićem, Savićem...

– Bez posebnih priprema, okupili smo se i jedva prošli te kvalifikacije. A onda... Bio je to posebno emotivan Evrobasket za čitavu našu zemlju. Činilo mi se da su svi pratili sve ono što smo tamo radili, naročito u finalu sa Litvanijom, u kojem je čitava sala bila na strani našeg rivala i protiv nas. Sjajno zakucavanje Danilovića preko Sabonisa, Đorđevićeve trojke, Paljina (Paspaljeva, op. A. P.) igra, uz role Savića i Divca, doneli su revoluciju iz stare u novu dominaciju i igru Jugoslavije. Usledio je moj prelazak u italijanski Beneton, gde sam proveo naredne četiri godine i s kojim sam, 1997. godine, osvojio prvenstvo Italije. Na klupi je sedeo čuveni Majk d’Antoni, a, kako su ekipe mogle da imaju samo dvojicu stranaca, bili smo to Henri Vilijams i ja. Bili smo i na fajnal-foru Evrolige i bili trećeplasirani.

Posle Evrobasketa u Atini, usledilo je srebro na Olimpijadi u Atlanti, 1996, novo evropsko zlato, u Barseloni 1997, pa titula svetskog prvaka, u Atini 1998. godine. SR Jugoslavija je bila neprikosnoveni košarkaški vladar, van NBA parketa.

– Naši ljudi su pronalazili neku utehu za sve probleme koji su ih svakodnevno mučili. Uz nas, shvatili su da i oni mogu da se bore s nevoljama... Na OI u Atlanti, ostvario sam svoj najveći sportski rezultat u karijeri, jer Olimpijada je najznačajnije takmičenje i od njega više nema. Ona je san svakog sportiste, a posebno kada se nađeš u društvu 10.000 sportista iz čitavog sveta. Sve to na mene je ostavilo i te kakvog traga, jer se četiri godine spremaš da startuješ među najboljima i postaješ deo sjajne porodice kakva se okuplja u olimpijskom selu. Do finala smo tada stigli na ubedljiv način, u polufinalu smo Litvance mnogo lakše dobili nego godinu dana ranije u Grčkoj, a u finalu nas je čekao američki „drim tim 2“, sa Šejkilom O’Nilom, Hakimom Olajdžuvonom, Skotijem Pipenom, Čarlsom Barklijem, Karlom Melounom, Džonom Stoktonom, Redžijem Milerom... Tridesetak minuta smo s njima igrali egal utakmicu, ali su, ipak, bili prejaki.

Po povratku u Beograd, obavezni su postali svečani dočeci ispred savezne Skupštine. 

– To je posebna vrsta emocije. Posle zlata u Grčkoj, nisam bio na dočeku, jer sam otišao da potpišem za Beneton, ali 1996. jesam, i to je nešto što se pamti za čitav život. Tvrdim da današnji roditelji svojim naslednicima moraju da prenesu težinu tog vremena i šta su takva okupljanja za sve nas značila. Imam utisak da klinci nemaju svest o tome, koliko je teško bilo i šta je sve to budilo u narodu. Ljudi su vodili svoje lične borbe kako da prežive iz dana u dan, a tek sada sam svestan koliko su naše pobede ostavile traga na ljude. Uz njih, dobijali su energiju i motiv za dalju borbu i život. Jer, setite se, tada nije bilo mreža i mobilnih telefona na kojima bi moglo sve da se proveri, mi smo bili označeni kao najgori narod, a to nikako nismo bili.

Posle odbranjene titule evropskog šampiona, 1997. godine u Barseloni, usledilo je Svetsko prvenstvo u Atini, kada je Rebrača odigrao jedan od najboljih turnira u karijeri.

– Igrali smo u silno oslabljenom sastavu, s dosta novajlija u ekipi. Malo ko je verovao da možemo da stignemo do zlatne medalje, a mi smo u tome uspeli, pobedom nad Rusima u finalu. Međutim, po mom mišljenju, ključne su bile naše pobede nad domaćinima, Grcima, najpre u grupi, a potom i u polufinalu, pred 20.000 njihovih navijača. Sećam se, sreo sam se s jednim našim novinarom koji mi je, pre početka takmičenja, rekao da ćemo da budemo osmi, deveti... Nisu igrali Savić, Divac, Danilović, Paspalj, Đorđević je bio povređen, ali sve to, ukupno, bio nam je dodatni motiv. Verovali smo da možemo puno da uradimo i neviđeno smo se pripremili za Mundobasket. I, da vas podsetim, u finalu s Rusijom, čitava OAKA dvorana bila je na strani Rusije. Ali, nije vredelo... Pokazali smo kakav karakter imamo, i kao tim i kao pojedinci.

Željko Rebrača je te, 1998. godine, bio proglašen od strane FIBA za najboljeg igrača Evrope, iako je titulu MVP-ja na Mundobasketu dobio Dejan Bodiroga.

– Uz 2000. godinu, kada sam s Panatinaikosom osvojio drugu titulu klupskog prvaka Evrope, to mi je bila najbolja sezona u karijeri. Pitali su me novinari, posle finala na Mundobasketu, zbog čega sam plakao, da li zbog toga što nisam proglašen za najboljeg igrača turnira. Ne, odgovorio sam, jednostavno su me pogodile emocije, jer sam setio kroz šta smo sve prošli i koliko smo trenirali. Na kraju, osvojili smo svetsku titulu u koju niko u javnosti nije verovao, pa me je sve to sustiglo. O nekakvoj MVP tituli, verujte, nisam ni u snu razmišljao. To mi je, jednostavno, bilo totalno nebitno – zaključio je svoju ispovest Željko Rebrača.