(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЖЕЉКО РЕБРАЧА, ПРОСЛАВЉЕНО ИМЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ И СРПСКЕ КОШАРКЕ Кошарка ме је спасла

Аутор овог серијала добро се сећа када је, крајем осамдесетих година прошлог века, тихо и ненаметљиво, у Нови Сад, прецизније у редове тадашњег Кошаркашког клуба НАП, из Пригревице стигао голобради, високи и мршави дечак по имену Жељко Ребрача. 

Тада, наравно, нико није могао ни да наслути да ће тај момчић израсти у једног од најбољих центара свог времена и аса који ће, великим и значајним делима у годинама које су уследиле, учествовати у исписивању најлепших страница овдашње кошарке.

– Рођен сам у Апатину и до 16. године живео сам у Пригревици – почео је с евоцирањем успомена Ребрача. – Прво сам се обрео на рукометном терену, јер у мом месту могао сам да бирам између тог спорта и фудбала, пошто других опција није било. Тадашњи тренер кошаркаша Апатина, Влада Тошевски, приметио ме је на крају осмог разреда, јер сам био онако, висок, али не нарочито. Имао сам тада око 190 центиметара... У први разред средње школе ишао сам на природно-математички смер у Сомбору, па сам имао прилично испуњене дане путовањима. Прво бих пешке ишао на шинобус у Пригревици, који ме је возио до школе у Сомбору, а онда би следио пут до Апатина аутобусом, на тренинг. Наравно, на крају дана је следио повратак у Пригревицу и тако сам живео неких годину дана. Данас, када се тога сетим, неретко се запитам како сам све то успео да постигнем, али се сећам да ми је тада све то било занимљиво.

Жељко корене вуче са Баније и из Лике, а родитељи му нису правили проблеме због бављења спортом. Каже, важно им је било да школа добро иде, а за остало им није било толико важно.

– Покојни отац је, током читаве моје каријере, само два-три пута био на тренинзима. У исто време, у Апатину је тренирао и Драган Тарлаћ, за којег је била заинтересована Војводина, коју је водио легендарни Дуда Ивковић. Нисам тада био на Тарлаћевом нивоу, али је велики тренер предложио мом оцу да се и ја преселим у Нови Сад. Међутим, тата, који је био пословођа на бензинској пумпи, одговорио је да је боље да пређем у НАП, што му је преложио легендарни Бора Шевић Теча. Ћале је имао филозофију да, ако не успем у кошарци, остаћу у доброј фирми и имаћу сигурну будућност. И додао је у разговору с Дудом, да, ако будем ваљао, зваће мене Војводина поново. У НАП сам отишао 1988. године и тамо остао три године.

Међутим, тада је први избор у НАП-у био Ђорђе Мунижаба, а Ребрача је добијао ретко прилику да заигра. 

– Прве две године сам слабо улазио у игру, а експлодирао сам у трећој, када је с нама тренирао Сале Ђорђевић, који је био на одслужењу војног рока у Новом Саду. Он и Небојша Илић, који је такође овде био у војсци, остављали су своја цивилна одела у стану у којем смо живели Борис Маљковић, Јосип Јалови и ја. Елем, Сале ме је неколико пута одвео на тренинге Партизана, у време када је тренер тог клуба био Душко Вујошевић и црно-бели су се заинтересовали за мене. На крају те сезоне, када је тим из Београда преузео Жељко Обрадовић и ја сам прешао у Партизан. Били су то моји почеци, у којима сам имао потенцијал, али нисам био ни близу неког посебног квалитета.

Судбина, шта ли је, обележила је почетак његове каријере у трофејном клубу и, већ 1992. године, постао је, заједно с екипом, освајач Купа шампиона, данашње Евролиге.

– Имао сам мању минутажу, заиста сам био мршав, али сам улазио да унесем неку нову енергију, закуцам по коју лопту и играм одбрану. Ипак, тада ми је кошарка, иако сам много тренирао, више била игра и зезање, у смислу излазака, путовања и осталих ствари интересантних младом човеку. Половине утакмица се ни не сећам, јер посматрао сам све то из неке друге перспективе, пошто смо, сећате се, тада домаћини били у шпанској Фуенлабради и пуно смо путовали. Конкуренти под кошем су ми били Страги Стевановић, Копривица и Шилобад, а ја сам био најмлађи међу њима. Освојили смо европски трон, донели клубу и титулу у домаћем првенству против Црвене звезде, па су за мене почели да се интересују и неки страни клубови. На несрећу, уследиле су санкције, тако да сам у наредне три године био „закључан“ у Пиониру. Време је било несигурно и кошарка ми је постала све - била је мој живот и спасила ме је од свега оног што се дешавало ван терена.

После четири године у црно-белом дресу, по укидању санкција, Ребрача је позван у репрезентацију СР Југославије, која је наступила у квалификацијама за Европско првенство у Грчкој, које су одржане у Бугарској. Била је то феноменална генерација наше кошарке, са Ђорђевићем, Паспаљем, Дивцем, Даниловићем, Савићем...

– Без посебних припрема, окупили смо се и једва прошли те квалификације. А онда... Био је то посебно емотиван Евробаскет за читаву нашу земљу. Чинило ми се да су сви пратили све оно што смо тамо радили, нарочито у финалу са Литванијом, у којем је читава сала била на страни нашег ривала и против нас. Сјајно закуцавање Даниловића преко Сабониса, Ђорђевићеве тројке, Паљина (Паспаљева, оп. А. П.) игра, уз роле Савића и Дивца, донели су револуцију из старе у нову доминацију и игру Југославије. Уследио је мој прелазак у италијански Бенетон, где сам провео наредне четири године и с којим сам, 1997. године, освојио првенство Италије. На клупи је седео чувени Мајк д’Антони, а, како су екипе могле да имају само двојицу странаца, били смо то Хенри Вилијамс и ја. Били смо и на фајнал-фору Евролиге и били трећепласирани.

После Евробаскета у Атини, уследило је сребро на Олимпијади у Атланти, 1996, ново европско злато, у Барселони 1997, па титула светског првака, у Атини 1998. године. СР Југославија је била неприкосновени кошаркашки владар, ван НБА паркета.

– Наши људи су проналазили неку утеху за све проблеме који су их свакодневно мучили. Уз нас, схватили су да и они могу да се боре с невољама... На ОИ у Атланти, остварио сам свој највећи спортски резултат у каријери, јер Олимпијада је најзначајније такмичење и од њега више нема. Она је сан сваког спортисте, а посебно када се нађеш у друштву 10.000 спортиста из читавог света. Све то на мене је оставило и те каквог трага, јер се четири године спремаш да стартујеш међу најбољима и постајеш део сјајне породице каква се окупља у олимпијском селу. До финала смо тада стигли на убедљив начин, у полуфиналу смо Литванце много лакше добили него годину дана раније у Грчкој, а у финалу нас је чекао амерички „дрим тим 2“, са Шејкилом О’Нилом, Хакимом Олајџувоном, Скотијем Пипеном, Чарлсом Барклијем, Карлом Мелоуном, Џоном Стоктоном, Реџијем Милером... Тридесетак минута смо с њима играли егал утакмицу, али су, ипак, били прејаки.

По повратку у Београд, обавезни су постали свечани дочеци испред савезне Скупштине. 

– То је посебна врста емоције. После злата у Грчкој, нисам био на дочеку, јер сам отишао да потпишем за Бенетон, али 1996. јесам, и то је нешто што се памти за читав живот. Тврдим да данашњи родитељи својим наследницима морају да пренесу тежину тог времена и шта су таква окупљања за све нас значила. Имам утисак да клинци немају свест о томе, колико је тешко било и шта је све то будило у народу. Људи су водили своје личне борбе како да преживе из дана у дан, а тек сада сам свестан колико су наше победе оставиле трага на људе. Уз њих, добијали су енергију и мотив за даљу борбу и живот. Јер, сетите се, тада није било мрежа и мобилних телефона на којима би могло све да се провери, ми смо били означени као најгори народ, а то никако нисмо били.

После одбрањене титуле европског шампиона, 1997. године у Барселони, уследило је Светско првенство у Атини, када је Ребрача одиграо један од најбољих турнира у каријери.

– Играли смо у силно ослабљеном саставу, с доста новајлија у екипи. Мало ко је веровао да можемо да стигнемо до златне медаље, а ми смо у томе успели, победом над Русима у финалу. Међутим, по мом мишљењу, кључне су биле наше победе над домаћинима, Грцима, најпре у групи, а потом и у полуфиналу, пред 20.000 њихових навијача. Сећам се, срео сам се с једним нашим новинаром који ми је, пре почетка такмичења, рекао да ћемо да будемо осми, девети... Нису играли Савић, Дивац, Даниловић, Паспаљ, Ђорђевић је био повређен, али све то, укупно, био нам је додатни мотив. Веровали смо да можемо пуно да урадимо и невиђено смо се припремили за Мундобаскет. И, да вас подсетим, у финалу с Русијом, читава ОАКА дворана била је на страни Русије. Али, није вредело... Показали смо какав карактер имамо, и као тим и као појединци.

Жељко Ребрача је те, 1998. године, био проглашен од стране ФИБА за најбољег играча Европе, иако је титулу МВП-ја на Мундобаскету добио Дејан Бодирога.

– Уз 2000. годину, када сам с Панатинаикосом освојио другу титулу клупског првака Европе, то ми је била најбоља сезона у каријери. Питали су ме новинари, после финала на Мундобаскету, због чега сам плакао, да ли због тога што нисам проглашен за најбољег играча турнира. Не, одговорио сам, једноставно су ме погодиле емоције, јер сам сетио кроз шта смо све прошли и колико смо тренирали. На крају, освојили смо светску титулу у коју нико у јавности није веровао, па ме је све то сустигло. О некаквој МВП титули, верујте, нисам ни у сну размишљао. То ми је, једноставно, било тотално небитно – закључио је своју исповест Жељко Ребрача.