ŠTA SE DESILO SRBIJI NA EUROBAKETU? Posle šokantnog poraza od Finske treba pogledati istini u oči DA LI JE MOGLO DRUGAČIJE

Sve možemo da preguramo, ali ovakav debakl na Eurobasketu... Uh, od tolikih verovanja, očekivanja, nada... Do toga da nismo među osam u Evropi. Do toga da je Finska bolja od nas. Ne, ne, ovo ni u najgorim košmarimo niko nije mogao da zamisli. Ispali smo u osmini finala.

Ovo jeste bolno pomisliti, reći i napisati, ali – tu smo gde nam je i mesto. Kada se podvuče crta i vidi šta smo sve prikazali na Evropskom prvenstvu, eliminacija je potpuno zaslužena i predstavlja realnost. Koliko smo dali na parketu i klupi, toliko smo dobili. Čak i da smo se provukli protiv Finaca, već na narednoj prepreci bi pali.

Nameće se logično pitanje: Zašto? Do odgovora ćemo da pokušamo da dođemo kroz analizu. Do čega je? Hajdemo redom...

Da li je do atmosfere među igračima?

Odgovor na ovo je kratak i jasan: nije. Ovu generaciju krasio je jedan sjajan odnos između igrača. Nije tu bilo nikakvih sukoba, problema i nesporazuma između njih. Rado su dolazili na reprezentativna okupljanja, već godinama imaju dobru atmosferu i tu nije bilo odstupanja ni ovog puta.

Da li su bili 100 odsto profesionalci? Ni tu ne može ništa da im se zameri. Nisu izlazili po Rigi, bili su fokusirani na obaveze u državnom timu, videlo se da oni više nego bilo ko – želi taj uspeh, to zlato... Zamerke na adresu ovih momaka ne treba da idu.

Kako je Svetislav Pešić vodio reprezentaciju?

Jako loše. Teško da gore od ovoga može. Kada se traže „krivci“ njegovo ime je na vrhu. Petorke na terenu, ideje koje je imao, vođenje utakmica, zaboravljanje igrača na klupi, nemoć da promeni tok mečeva niti bilo šta u igri... Možemo toliko toga da napišemo na ovu temu, ali dovoljno je reći: najgori akter Srbije na Eurobasketu je bio Svetislav Pešić.

Nikako ne treba zaboraviti sve šta je uradio za našu košarku, ali kada gledamo samo takmičenje, ocena za selektora je nedovoljan, jedan. Ponovio mu se Prag. Nije mu se ponovila Manila.

Da li je do povreda?

Kada u jednom momentu ostaneš sa osam igrača – sigurno je da i tu može da se vidi uzrok. Bogdanovićeva je uzdrmala reprezentaciju na svim poljima. Nismo imali nekoga da nasledi tu ulogu. Aleksina povreda je uticala da on ne bude na svom prepoznatljivom nivou. Dobrić, Vukečević...

Međutim, ispali smo i izgubili od Finske. Nije na drugoj strani bila Nemačka, pa da možemo da tražimo alibi u povredama. Mi smo na ovom Eurobasketu igrali samo protiv jedne jake reprezentacije i to je Turska. Sve ostalo? Selekcije nije su daleko od krema i vrha evropske košarke.

Da li smo ostali u prošlosti?

Kada vidimo trend i tendenije u evropskoj košaraci i kada pogledamo našu igru – vidimo da postoji razlika... Nismo prepoznali bitan momenat, na ovom takmičenju je bilo dopušteno da se igra izuzetno grubo, a rekacija reprezentacije Srbije je bila: 15 puta nismo ušli u bonus u četvrini!

Juče ni u jednoj četvrtini do dva minuta pre kraja mi nismo ni blizu bonusa... Kada na ovako žestoku košarku na Eurobasketu tim odgovori – svileno, nemamo čemu da se nadamo. Igrali smo našu igru i mislili da ćemo verovatno na „suvi kvalitet“ da dobijamo mečeve. Kada smo shvatili da to ne ide baš tako, plana „b“ nije bilo. A, mogli smo samo da vidimo trend na ostalim mečevma takmičenja, kada nismo na svojim. Možda bi tu mogli da nešto vidimo, naučimo i primenimo.

Kako dalje?

S novim selektorom, podmlađenim timom, novom vizijom igre... Ali prvo da obolujemo ovu Rigu. Trebaćemo vremena.