ШТА СЕ ДЕСИЛО СРБИЈИ НА ЕУРОБАКЕТУ? После шокантног пораза од Финске треба погледати истини у очи ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ДРУГАЧИЈЕ

Све можемо да прегурамо, али овакав дебакл на Еуробаскету... Ух, од толиких веровања, очекивања, нада... До тога да нисмо међу осам у Европи. До тога да је Финска боља од нас. Не, не, ово ни у најгорим кошмаримо нико није могао да замисли. Испали смо у осмини финала.

Ово јесте болно помислити, рећи и написати, али – ту смо где нам је и место. Када се подвуче црта и види шта смо све приказали на Европском првенству, елиминација је потпуно заслужена и представља реалност. Колико смо дали на паркету и клупи, толико смо добили. Чак и да смо се провукли против Финаца, већ на наредној препреци би пали.

Намеће се логично питање: Зашто? До одговора ћемо да покушамо да дођемо кроз анализу. До чега је? Хајдемо редом...

Да ли је до атмосфере међу играчима?

Одговор на ово је кратак и јасан: није. Ову генерацију красио је један сјајан однос између играча. Није ту било никаквих сукоба, проблема и неспоразума између њих. Радо су долазили на репрезентативна окупљања, већ годинама имају добру атмосферу и ту није било одступања ни овог пута.

Да ли су били 100 одсто професионалци? Ни ту не може ништа да им се замери. Нису излазили по Риги, били су фокусирани на обавезе у државном тиму, видело се да они више него било ко – жели тај успех, то злато... Замерке на адресу ових момака не треба да иду.

Како је Светислав Пешић водио репрезентацију?

Јако лоше. Тешко да горе од овога може. Када се траже „кривци“ његово име је на врху. Петорке на терену, идеје које је имао, вођење утакмица, заборављање играча на клупи, немоћ да промени ток мечева нити било шта у игри... Можемо толико тога да напишемо на ову тему, али довољно је рећи: најгори актер Србије на Еуробаскету је био Светислав Пешић.

Никако не треба заборавити све шта је урадио за нашу кошарку, али када гледамо само такмичење, оцена за селектора је недовољан, један. Поновио му се Праг. Није му се поновила Манила.

Да ли је до повреда?

Када у једном моменту останеш са осам играча – сигурно је да и ту може да се види узрок. Богдановићева је уздрмала репрезентацију на свим пољима. Нисмо имали некога да наследи ту улогу. Алексина повреда је утицала да он не буде на свом препознатљивом нивоу. Добрић, Вукечевић...

Међутим, испали смо и изгубили од Финске. Није на другој страни била Немачка, па да можемо да тражимо алиби у повредама. Ми смо на овом Еуробаскету играли само против једне јаке репрезентације и то је Турска. Све остало? Селекције није су далеко од крема и врха европске кошарке.

Да ли смо остали у прошлости?

Када видимо тренд и тенденије у европској кошараци и када погледамо нашу игру – видимо да постоји разлика... Нисмо препознали битан моменат, на овом такмичењу је било допуштено да се игра изузетно грубо, а рекација репрезентације Србије је била: 15 пута нисмо ушли у бонус у четврини!

Јуче ни у једној четвртини до два минута пре краја ми нисмо ни близу бонуса... Када на овако жестоку кошарку на Еуробаскету тим одговори – свилено, немамо чему да се надамо. Играли смо нашу игру и мислили да ћемо вероватно на „суви квалитет“ да добијамо мечеве. Када смо схватили да то не иде баш тако, плана „б“ није било. А, могли смо само да видимо тренд на осталим мечевма такмичења, када нисмо на својим. Можда би ту могли да нешто видимо, научимо и применимо.

Како даље?

С новим селектором, подмлађеним тимом, новом визијом игре... Али прво да оболујемо ову Ригу. Требаћемо времена.