TRAGEDIJA U DETINJSTVU MOTIVISALA GA DA POSTANE ŠAMPION I otac bi bio ponosan, kaže Đorđe Đurić, trofejni odbojkaš OK Vojvodina i naše reprezentacije

Naime, na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996, naša reprezentacija osvojila je bronzano odličje, koje je zapravo bilo svojevrsni uvod u zlato na razmeđi dva milenijuma, koje su „orlovi“ osvojili u Sidneju.

Član državnog tima koji je predvodio selektor Zoran Gajić u to vreme bio je i korektor Vojvodine Đorđe Đurić, visoki Hercegovac, koji je u Novi Sad stigao iz Ljubinja, davne 1988. 

I ne samo to: Atlanta mu je svakako bila nešto najvrednije do čega je u svetu sporta stigao, ali se Đuka, kako ga prijatelji oslovljavaju, okitio dvema bronzama i srebrom na Evropskim prvenstvima 1995, 1999, odnosno 1997. godine, a vlasnik je i srebrne medalje sa Svetskog prvenstva, koje je 1998. godine održano u Japanu.

Zanimljiv je bio put kojim je Đurić stigao iz rodnog Ljubinja u Novi Sad.

– Iz detinjstva pamtim to da smo, drugari i ja, mnogo vremena provodili na ulici, igrajući se svega i svačega – počeo je priču Đorđe. – Oprobali smo se i u mnogim sportovima, sve kroz igru, za razliku od današnjeg, modernog vremena, gde na ulici ne možeš da vidiš decu, koja su zaokupljena mobilnim telefonima i kompjuterima. Uglavnom sećanja me vežu za lepo detinjstvo. Moj pokojni otac Jovo završio je agronomiju u Novom Sadu i igrao u Vojvodini, čak i za reprezentaciju Jugoslavije, posle i u riječkom Kvarneru, pa u Staroj Pazovi, a jedno vreme bio je igrač i u Bačkom Magliću, gde je, uporedo, bio i fudbalski golman. Po povratku u rodni kraj, osnovao je Odbojkaški klub Ljubinje. Jedan od razloga zbog kojih sam počeo i sam da treniram taj sport nalazio se i u toj činjenici, tim pre što je u varoši, u to vreme od oko 5.000 stanovnika,  to bio praktično jedini izbor. 

Nažalost, porodica Đurić doživela je tragediju 1973. godine, kada je otac Jovo Đurić poginuo u saobraćajnoj nesreći. Zbog toga, jasno je da ga se Đorđe ne seća, jer je tada imao nepune dve godine.

– Zaista sam bio mali i nisam ga zapamtio. Porodica je pretrpela veliki udarac, a naša majka posebno, jer je ostala sama s nas troje dece, bratom Ilijom, sestrom Glorijanom i sa mnom, koji sam najmlađi. Uz to, ćale je pre toga imao još jedan brak, pa iz njega imam i sestru Tanju. Već sa četiri i po godine počeo sam da se bavim odbojkom i sećam se da nas je bilo baš mnogo na treninzima. Malo-pomalo, taj sport počinje da ti ulazi u krv, a naročito kada uslede i takmičenja u mlađim kategorijama. Sećam se, na pionirskom prvenstvu koje je održano u Badiji, preko puta Korčule, bili smo drugi u velikoj Jugoslaviji. Uzlazni put kluba se nastavio u godinama koje su usledile, pa je Ljubinje, 1987. godine, ušlo u Prvu saveznu ligu SFRJ, što je za jedno malo mesto predstavljalo istinski, neponovljiv podvig. Ja sam se, opet, našao na spisku juniorske reprezentacije ondašnje zemlje, za koju sam nastupao na evropskom i svetskom prvenstvu. Uporedo, počelo je i interesovanje drugih klubova za mene, pa sam imao ponude da pređem u Mladost Monter iz Zagreba, Bosnu iz Sarajeva, Student iz Mostara i Vojvodinu. Odlučio sam da pođem istim putem kojim je išao i pokojni otac i, pred početak sezone 1988/1989, preselio sam se u Novi Sad.

Osim bavljenja sportom, Đurić je imao i ambiciju da završi tadašnji DIF i postane profesor fizičkog vaspitanja.

– Uspeo sam da završim fakultet, na kojem sam se usmerio na odbojku, ali sam malo duže studirao, pošto je bilo jako teško da se usklade sportske i akademske obaveze. Na kraju sam ga, ipak, završio. Vojvodina je, u prvenstvu odigranom prethodne godine, dakle pre nego što sam stigao u nju, osvojila titulu prvaka države, ali su klub napustili Žare Petrović, trener Doroš Lešek, Đura Bašić, Pera Stanić, a ostali su Boba Kovač, Ekrem Lagumdžija, Raša Dabić, Vesko Ivanović, Milan Marić i još neki, kojima sam se pridružio. Trener je postao Zoran Gajić, ali u mojoj prvoj sezoni u crveno-beloj opremi, nismo uspeli ništa da osvojimo, a jako bitno bilo je to što je u klubu bio njegov stub, Rajko Kijac, koji je postavio temelj za veliku i moćnu Vojvodinu. Povratkom Vanje Grbića iz Zagreba, uz njegovog brata Nikolu, osvojili smo 1992. godine šampionsku titulu. Tada su iz kluba otišli neki od najboljih igrača, a u prvoj postavi smo bili Mešter, Ćato, Reljić, Milan Marić, Nikola Grbić i ja, i to je bila jedna od najlepših sezona u mojoj karijeri, jer smo za čitavu godinu izgubili samo jednu utakmicu od Partizana i osvojili sve što je moglo da se osvoji. 

Nažalost, u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka, naši državni timovi, zbog sankcija, nisu mogli da učestvuju na velikim međunarodnim takmičenjima.

– Kada su sankcije pale, igrali smo kvalifikacioni susret sa Švedskom na Spensu i na Evropsko prvenstvo u Grčkoj te godine otišli kao potpuni autsajderi. Međutim, tamo smo uzeli bronzu. Nisam bio u startnoj postavi, ali sam ušao protiv Grka i to mi je i dan-danas jedna od omiljenih utakmica, jer smo, pred punom salom, savladali domaćina sa 3:1. U polufinalu smo izgubili od Italije, a u duelu za bronzu bili bolji od Bugarske.

Taj uspeh kao da je označio početak silnog uspona naše odbojke. 

– Naredne, 1996. godine, otišli smo na Olimpijadu u Atlantu i, malo-pomalo, iz susreta u susret, postajali sve svesniji činjenice da možemo svakog da dobijemo. Velikim radom i verom, na kraju stigli smo do bronze. Trenirali smo naporno, ono baš-baš, i osvojili najveći trofej do kojeg sam u karijeri dosegao. Nisam ni tada igrao u postavi, sve do poslednje utakmice, odnosno borbe s Rusima za medalju. Samo ponekad sam ulazio u igru i, zajedno s Rajkom Jokanovićem, jako trenirao, nadajući se većoj prilici. Ona mi se ukazala, eto, baš protiv Rusije i jedan od najlepših trenutaka u karijeri bio je poslednji poen, koji sam baš ja osvojio i koji nam je definitivno doneo odličje. Stavio sam tačku na utakmicu i to je nešto što ostaje za vjeki vjekova! Doček u Beogradu imali smo zajedno sa košarkašima, koji su igrali u finalu protiv Amerikanaca i Sanjom Ivošev, osvajačicom dve olimpijske medalje i pamtim sve to kao jedan od najlepših dočeka našim sportistima, uopšte. Posle smo doživeli i prelep doček u Novom Sadu, jer je mnogo nas iz reprezentacije tada igralo u Vojvodini. Za kraj te 1996, osvojili smo treće mesto i na Svetskom kupu.

Serija uspeha nastavljena je 1997. godine na EP u Holandiji.

– I tamo smo osvojili drugo mesto, u finalu su nas savladali tada moćni Holanđani. Sledi Svetsko prvenstvo 1998, gde je ponovo osvojena srebrna medalja, posle poraza u finalu od selekcije Italije. Iako nisam uspeo da s državnim timom osvojim nijednu zlatnu medalju, atmosfera među nama bila je jako dobra, jer svi smo želeli da uradimo najviše što smo mogli i to nas je vuklo napred.

Zanimalo nas je da li je imao nekada probleme s povredama.

– Osećao sam se jako dobro. Nisam imao neke veće povrede, iako one uvek postoje. Međutim, velika upornost i još veći rad koji sam u odbojku ulagao, kao i volja koju sam imao, omogućili su mi da u sportu dugo trajem. Kada danas podvučem crtu ispod svega, mislim da sam imao dobru karijeru, koja je trajala, eto, toliko koliko jeste. Da li sam mogao možda da uradim i nešto više tokom nje, hipotetičko je pitanje. Sve je mnogo zavisilo i od sreće, ali sam, najiskrenije, zadovoljan time što sam postigao. Često sam se prisećao i oca, kako kada sam slavio, tako i kada sam tugovao, i ubeđen sam da bi i on bio ponosan na sve uspehe koje sam na terenu ostvario.

Đorđe Đurić oprobao se i u trenerskim vodama. Rumu je, posle trogodišnjeg rada, uveo u Prvu ligu, a u Vojvodini je vodio kadete i juniore.

– S juniorima sam bio prvak Srbije, a onda mi se ukazala šansa da budem pomoćnik Siniši Gavrančiću, u seniorskom timu Novosađana. Osvojili smo tri titule prvaka i dva Kupa Srbije... Ne mogu da budem precizan, toliko je tih trofeja bilo, ali znam samo da sam kao igrač četiri puta bio prvak zemlje. Nisam nikada bio trener prvog tima, jednostavno, nije mi se dalo. Ipak, želim da istaknem to da sam bio sportski direktor kluba i da sam sarađivao sa Dragoljubom Zbiljićem, koji je veoma mnogo dao Vojvodini, kao klubu, ali i odbojci, generalno. Bilo je to jedno lepo vreme, ispunjeno osvojenim titulama i rado ga se sećam. 

Za kraj, ostavili smo pitanje o porodici, pošto je Đurić oženjen nekadašnjom vrsnom košarkašicom Vojvodine Aleksandrom Puškar.

– Uzeli smo se 1998. i bez nje teško da bih u sportu uradio sve do čega sam stigao. Uvek sam imao, i imam, njenu veliku podršku, jer se i sama bavila profesionalnim sportom i razumela je šta on sve uz sebe donosi. Uz to, rodila mi je troje dece, što je svakako najveće bogatstvo, sinove Aleksandra (26) i Miloša (16) i ćerku Jovanu (22). Aleksandar se bavi odbojkaškom statistikom, Jovana igra za ŽKK Vojvodina u Superligi Srbije, a Miloš je košarkaš u Sports vorldu – zaključio je Đorđe Đurić, čovek koji je danas, pre svega, posvećen porodici i sportskom razvitku naslednika, ali bez pritisaka bilo koje vrste.