ТРАГЕДИЈА У ДЕТИЊСТВУ МОТИВИСАЛА ГА ДА ПОСТАНЕ ШАМПИОН И отац би био поносан, каже Ђорђе Ђурић, трофејни одбојкаш ОК Војводина и наше репрезентације

Наиме, на Олимпијским играма у Атланти 1996, наша репрезентација освојила је бронзано одличје, које је заправо било својеврсни увод у злато на размеђи два миленијума, које су „орлови“ освојили у Сиднеју.

Члан државног тима који је предводио селектор Зоран Гајић у то време био је и коректор Војводине Ђорђе Ђурић, високи Херцеговац, који је у Нови Сад стигао из Љубиња, давне 1988. 

И не само то: Атланта му је свакако била нешто највредније до чега је у свету спорта стигао, али се Ђука, како га пријатељи ословљавају, окитио двема бронзама и сребром на Европским првенствима 1995, 1999, односно 1997. године, а власник је и сребрне медаље са Светског првенства, које је 1998. године одржано у Јапану.

Занимљив је био пут којим је Ђурић стигао из родног Љубиња у Нови Сад.

– Из детињства памтим то да смо, другари и ја, много времена проводили на улици, играјући се свега и свачега – почео је причу Ђорђе. – Опробали смо се и у многим спортовима, све кроз игру, за разлику од данашњег, модерног времена, где на улици не можеш да видиш децу, која су заокупљена мобилним телефонима и компјутерима. Углавном сећања ме вежу за лепо детињство. Мој покојни отац Јово завршио је агрономију у Новом Саду и играо у Војводини, чак и за репрезентацију Југославије, после и у ријечком Кварнеру, па у Старој Пазови, а једно време био је играч и у Бачком Маглићу, где је, упоредо, био и фудбалски голман. По повратку у родни крај, основао је Одбојкашки клуб Љубиње. Један од разлога због којих сам почео и сам да тренирам тај спорт налазио се и у тој чињеници, тим пре што је у вароши, у то време од око 5.000 становника,  то био практично једини избор. 

Нажалост, породица Ђурић доживела је трагедију 1973. године, када је отац Јово Ђурић погинуо у саобраћајној несрећи. Због тога, јасно је да га се Ђорђе не сећа, јер је тада имао непуне две године.

– Заиста сам био мали и нисам га запамтио. Породица је претрпела велики ударац, а наша мајка посебно, јер је остала сама с нас троје деце, братом Илијом, сестром Глоријаном и са мном, који сам најмлађи. Уз то, ћале је пре тога имао још један брак, па из њега имам и сестру Тању. Већ са четири и по године почео сам да се бавим одбојком и сећам се да нас је било баш много на тренинзима. Мало-помало, тај спорт почиње да ти улази у крв, а нарочито када уследе и такмичења у млађим категоријама. Сећам се, на пионирском првенству које је одржано у Бадији, преко пута Корчуле, били смо други у великој Југославији. Узлазни пут клуба се наставио у годинама које су уследиле, па је Љубиње, 1987. године, ушло у Прву савезну лигу СФРЈ, што је за једно мало место представљало истински, непоновљив подвиг. Ја сам се, опет, нашао на списку јуниорске репрезентације ондашње земље, за коју сам наступао на европском и светском првенству. Упоредо, почело је и интересовање других клубова за мене, па сам имао понуде да пређем у Младост Монтер из Загреба, Босну из Сарајева, Студент из Мостара и Војводину. Одлучио сам да пођем истим путем којим је ишао и покојни отац и, пред почетак сезоне 1988/1989, преселио сам се у Нови Сад.

Осим бављења спортом, Ђурић је имао и амбицију да заврши тадашњи ДИФ и постане професор физичког васпитања.

– Успео сам да завршим факултет, на којем сам се усмерио на одбојку, али сам мало дуже студирао, пошто је било јако тешко да се ускладе спортске и академске обавезе. На крају сам га, ипак, завршио. Војводина је, у првенству одиграном претходне године, дакле пре него што сам стигао у њу, освојила титулу првака државе, али су клуб напустили Жаре Петровић, тренер Дорош Лешек, Ђура Башић, Пера Станић, а остали су Боба Ковач, Екрем Лагумџија, Раша Дабић, Веско Ивановић, Милан Марић и још неки, којима сам се придружио. Тренер је постао Зоран Гајић, али у мојој првој сезони у црвено-белој опреми, нисмо успели ништа да освојимо, а јако битно било је то што је у клубу био његов стуб, Рајко Кијац, који је поставио темељ за велику и моћну Војводину. Повратком Вање Грбића из Загреба, уз његовог брата Николу, освојили смо 1992. године шампионску титулу. Тада су из клуба отишли неки од најбољих играча, а у првој постави смо били Мештер, Ћато, Рељић, Милан Марић, Никола Грбић и ја, и то је била једна од најлепших сезона у мојој каријери, јер смо за читаву годину изгубили само једну утакмицу од Партизана и освојили све што је могло да се освоји. 

Нажалост, у првој половини деведесетих година прошлог века, наши државни тимови, због санкција, нису могли да учествују на великим међународним такмичењима.

– Када су санкције пале, играли смо квалификациони сусрет са Шведском на Спенсу и на Европско првенство у Грчкој те године отишли као потпуни аутсајдери. Међутим, тамо смо узели бронзу. Нисам био у стартној постави, али сам ушао против Грка и то ми је и дан-данас једна од омиљених утакмица, јер смо, пред пуном салом, савладали домаћина са 3:1. У полуфиналу смо изгубили од Италије, а у дуелу за бронзу били бољи од Бугарске.

Тај успех као да је означио почетак силног успона наше одбојке. 

– Наредне, 1996. године, отишли смо на Олимпијаду у Атланту и, мало-помало, из сусрета у сусрет, постајали све свеснији чињенице да можемо сваког да добијемо. Великим радом и вером, на крају стигли смо до бронзе. Тренирали смо напорно, оно баш-баш, и освојили највећи трофеј до којег сам у каријери досегао. Нисам ни тада играо у постави, све до последње утакмице, односно борбе с Русима за медаљу. Само понекад сам улазио у игру и, заједно с Рајком Јокановићем, јако тренирао, надајући се већој прилици. Она ми се указала, ето, баш против Русије и један од најлепших тренутака у каријери био је последњи поен, који сам баш ја освојио и који нам је дефинитивно донео одличје. Ставио сам тачку на утакмицу и то је нешто што остаје за вјеки вјекова! Дочек у Београду имали смо заједно са кошаркашима, који су играли у финалу против Американаца и Сањом Ивошев, освајачицом две олимпијске медаље и памтим све то као један од најлепших дочека нашим спортистима, уопште. После смо доживели и прелеп дочек у Новом Саду, јер је много нас из репрезентације тада играло у Војводини. За крај те 1996, освојили смо треће место и на Светском купу.

Серија успеха настављена је 1997. године на ЕП у Холандији.

– И тамо смо освојили друго место, у финалу су нас савладали тада моћни Холанђани. Следи Светско првенство 1998, где је поново освојена сребрна медаља, после пораза у финалу од селекције Италије. Иако нисам успео да с државним тимом освојим ниједну златну медаљу, атмосфера међу нама била је јако добра, јер сви смо желели да урадимо највише што смо могли и то нас је вукло напред.

Занимало нас је да ли је имао некада проблеме с повредама.

– Осећао сам се јако добро. Нисам имао неке веће повреде, иако оне увек постоје. Међутим, велика упорност и још већи рад који сам у одбојку улагао, као и воља коју сам имао, омогућили су ми да у спорту дуго трајем. Када данас подвучем црту испод свега, мислим да сам имао добру каријеру, која је трајала, ето, толико колико јесте. Да ли сам могао можда да урадим и нешто више током ње, хипотетичко је питање. Све је много зависило и од среће, али сам, најискреније, задовољан тиме што сам постигао. Често сам се присећао и оца, како када сам славио, тако и када сам туговао, и убеђен сам да би и он био поносан на све успехе које сам на терену остварио.

Ђорђе Ђурић опробао се и у тренерским водама. Руму је, после трогодишњег рада, увео у Прву лигу, а у Војводини је водио кадете и јуниоре.

– С јуниорима сам био првак Србије, а онда ми се указала шанса да будем помоћник Синиши Гавранчићу, у сениорском тиму Новосађана. Освојили смо три титуле првака и два Купа Србије... Не могу да будем прецизан, толико је тих трофеја било, али знам само да сам као играч четири пута био првак земље. Нисам никада био тренер првог тима, једноставно, није ми се дало. Ипак, желим да истакнем то да сам био спортски директор клуба и да сам сарађивао са Драгољубом Збиљићем, који је веома много дао Војводини, као клубу, али и одбојци, генерално. Било је то једно лепо време, испуњено освојеним титулама и радо га се сећам. 

За крај, оставили смо питање о породици, пошто је Ђурић ожењен некадашњом врсном кошаркашицом Војводине Александром Пушкар.

– Узели смо се 1998. и без ње тешко да бих у спорту урадио све до чега сам стигао. Увек сам имао, и имам, њену велику подршку, јер се и сама бавила професионалним спортом и разумела је шта он све уз себе доноси. Уз то, родила ми је троје деце, што је свакако највеће богатство, синове Александра (26) и Милоша (16) и ћерку Јовану (22). Александар се бави одбојкашком статистиком, Јована игра за ЖКК Војводина у Суперлиги Србије, а Милош је кошаркаш у Спортс ворлду – закључио је Ђорђе Ђурић, човек који је данас, пре свега, посвећен породици и спортском развитку наследника, али без притисака било које врсте.