(NE)ZABORAVLJENI: GIZELA FARKAŠ TODOROVIĆ, SJAJNA ATLETIČARKA IZ ŠEZDESETIH GODINA PROŠLOG VEKA Devojka koja je trčala samo jedno leto
Potpisnik ovih redova ne pamti Gizelu Farkaš, danas Todorović, iz vremena kada je žarila i palila domaćim atletskim stazama u trkama na, prevashodno, 400 i 800 metara.
Međutim, ostale su lepe priče, prave legende, o njenim dostignućima i učešćima na najvećim takmičenjima širom zemljine kugle. Iako danas ima 83 godine, ova Novosađanka jasno se seća nekih davnih i, za nju, prelepih i dragih, kao i nekih drugih vremena, pa je te uspomene pristala da podeli i sa čitaocima „Dnevnika“.
Gizela je, 1964. godine, imala 10. najbolje vreme na svetu u trčanju na 800 metara, a iste godine branila je boje Jugoslavije i na Olimpijskim igrama u Tokiju. Tamo je bila učesnica polufinala, što je bio rezultat za istorijske almanahe ovdašnje atletike. Uz to, 1967. godine, osvojila je srebrnu medalju u štafetnoj trci na 1.500 metara, na Evropskom dvoranskom prvenstvu u Pragu, što joj je bilo najvrednije dostignuće.
- Rođena sam u novosadskoj Njegoševoj ulici, u prelepoj trospratnoj zgradi, pod brojm 16, u kojoj je moj tata bio domar – počela je priču Gizela. – Ta ulica i parkić na Trifkovićevom trgu, koji se pokraj zgrade nalazio, predstavljali su neko moje malo carstvo. Nisam baš bila devojčica koja se igrala s lutkama kao moje vršnjakinje, već sam više volela da se verem po krovovima, tavanima i drveću i da se s dečacima igram Indijanaca i kauboja.
Nastavila je Farkaš Todorović da u glavi lista stranice zamišljenog spomenara.
– Sećam se da sam, od najranijeg detinjstva, volela da trčim. Zajedno s jednom drugaricom, činile smo to duž naše ulice, levo-desno, po desetak puta. Na taj način pravile smo lepu kilometražu, a jako smo se radovale kada bismo povećali dužinu te neke naše trase. Imala sam 10 godina kada se u bioskopu, koji se nalazio u blizini, davao dokumentarni film o olimpijskim igrama u Helsinkiju. Obe smo bile oduševljene trkom na 1.500 metara i stilom trčanja čoveka koji je u njoj pobedio: činio je to lepim, dugim koracima, sa visoko podignutim kolenima, pa smo kasnije puno večeri provele na našoj deonici, nastojeći da trčimo stilom koji smo tada videle. Kasnije sam, u osnovnoj školi, trčala na 600 metara i zbog toga sam bila ljuta. Više mi se sviđala staza od 100 metara, ali, nije vredelo, jer nastavnici su bili uporni. Oktobra 1958. godine, učestvovala sam na tradicionalnoj trci povodom oslobođenja Novog Sada, na kojoj se takmičilo puno devojčica iz čitavog grada, a ja sam pobedila. To je bila inicijalna kapisla da odem na stadion...
Evo kako Gizela pamti te dane:
- Jednog popodneva, pozvala sam drugaricu da odemo da pogledamo neki film u bioskop, a ona mi je odgovorila da ne može, jer je morala da ide na trening. Ta reč mi je jako lepo zvučala – trening – i pitala sam je šta trenira. Kada mi je rekla da je reč o atletici, pitala sam je da li i trčanje na 600 metara spada u taj sport, a kada mi je odgovorila potvrdno, poželela sam da i ja idem na taj trening. Drugarica mi je rekla da prvo mora da pita trenera za dozvolu, a već sutradan našla sam se na stadionu.
A evo i kako su izgledale njene prve zvanične trke.
- Trčala sam ih bosa, jer sam imala utisak da moje „borovo“ patike po šljaci proklizavaju. Trčala sam izrazito na odraz i bilo mi je zgodnije da to činim bez obuće. Posle sam dobila sprinterice, koje su, u to vreme, bila veoma teške, sa kožnim đonovima, kroz koje je bio probijen ekser sa širokom glavom.
Napredovala je Gizela Farkaš Todorović lepo i 1968. debitovala je za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije, u Atini.
- Tada je zagrevanje lepo prošlo, ali, pre same trke, rešila sam da napravim još jedno ubrzanje. Međutim, odvalio mi se đon na sprinterici, a ekseri su poispadali. Unezvereno sam pogledom tražila mog trenera, a trka je trebalo da se održi na starom Olimpijskom stadionu, na čijim tribinama je bilo 100.000 ljudi... Bila sam dovoljno preplašena takvim ambijentom, a još mi se ovakav peh dogodio. To je video moj trener, a pored njega je sedeo Branko Miler, skakač udalj, koji je zgrabio svoje sprinterice, inače tri broja veće od mojeg stopala... Ja visoka 176 cm, dugih nogu i koraka, a obuća velika... U krivini bi mi se noga skroz iskrenula, pa sam, po izlasku, morala da zastanem i „namestim“ stopalo. Naravno, stigla sam poslednja...
Kada su njeni brat i otac emigrirali u Australiju, poslali su Gizeli i njenoj mami garantno pismo da se i one isele u tu daleku zemlju.
- Baš tada, iako smo već rasprodavale stvari i primile vakcine protiv tropskih bolesti, otišla sam s reprezentacijom na tromeč između Srbije, Hrvatske i Slovenije i tu sam oborila juniorski rekord Jugoslavije na 600 metara. Plačući sam se vratila u Novi Sad i rekla majci da, ako želi, ide u Australiju, a da ja odavde ne idem nikuda. Želela sam da se bavim atletikom, a nisam znala da je aktuelna svetska rekorderka na 400 metara upravo Australijanka, već sam mislila da tamo atletike uopšte nema. I tako smo mama i ja ostale. Otac je umro 1978, a stariji brat je u Sidneju nastavio sam. Od 1957. videli smo se samo jednom, kada je on bio u Novom Sadu. Nikada nisam imala želju da i ja odem tamo, makar kao turista, pa sam mu objasnila da u našim godinama ne treba sami sebi da stvaramo stres zbog sastanka i ponovnog rastanka. Nastavili smo da se volimo preko telefona...
Svlačionica na stadionu Vojvodine
O uslovima u kojima su atletičari trenirali tih godina na stadionu Vojvodine, naša sagovornica je navela da su koristili svlačionicu s jednim tušem i bojlerom. „Prozor je bio razbijen, pa smo se zimi tuširale tako što bismo bukvalno stale na led, ali smo to činile samo pod uslovom da je bilo tople vode. Bilo nas je mnogo, a bojler samo jedan... Zbog toga sam, mrtva umorna od treninga i znojava, često peške išla na drugi kraj grada, s teškom torbom u kojoj je bila oprema. Tek kod kuće sam mogla da se okupam, ali s tim da sam u kofama prvo morala da donesem vodu s bunara, da je na šporetu zagrejem i tek onda da se operem. Takva su bila vremena”...
Brzo je Gizela postala juniorska, a samo godinu dana posle, i seniorska reprezentativka Jugoslavije.
- Želela sam da budem poznata i priznata i dokažem svojim školskim drugovima koliko vredim. I zaista, postala sam slavna, ali je to počelo da mi smeta, jer su počele da kolaju razne priče. Zbog toga sam, kada sam završavala karijeru, želela da me ljudi što pre zaborave, a kada sam se udala, uzela sam muževljevo prezime i, de facto, sakrila se iza njega. Često imam običaj da kažem kako sam bila devojka koja je trčala samo jedno leto. U toj, 1964. godini sam postigla najbolje rezultate i najveće uspehe u karijeri. U januaru je grupa atletičara poslana na zimske pripreme na Jahorini, a poslednje večeri, na žurci koju smo napravili, slomila sam petu metatarzalnu kost u stopalu leve noge. Tri nedelje bila sam u gipsu, ali sam kasnije u toj sezoni rezultatski eksplo- dirala. Oborila sam pet jugoslovenskih rekorda – tri na 400 i dva na 800 metara, a postala sam i prvakinja Balkana i suvlasnica rekorda poluostrva na 800 metara. Rezultatom 2:06,4 minuta, u Varšavi ostvarila sam 10. rezultat u svetu i ispunila olimpijsku normu i, u poslednjem trenutku, uskočila u naš tim za Igre u Tokiju. To je bilo iznenađenje i za mog trenera i za mene, jer mi je najbolji rezultat pre toga iznosio 2:11,1 minuta.
U Tokiju je ženski deo naše ekipe brojao samo tri članice. Pored Gizele, u njemu su bile skakčica uvis Olga Gere Pulić i Draga Stamejčić (80 metara – prepone).
- Na Olimpijadi sam sebe smatrala autsajderkom i da je moj sam odlazak u Tokio bio već dovoljno veliki uspeh. Međutim, u kvalifikacijama sam postigla rezultat za plasman u polufinale, dok bi finale, ipak, bilo suludi san. Nisam, jednostavno, bila zrela za tu trku. U Japanu sam punila 22 godine i želela sam da moj rođendan svi zajedno proslavimo. Čula sam tada Artura Takača, vođu nađe delegacije, kako razgovara s jednim od fudbalskih trenera o tome da uskoro reprezentativac Silvester Takač ima rođendan i kako bi to trebalo da se proslavi. Kada je došao taj dan, ujutro, dve Japanke su došle u moju sobu s tortom, buketom sveća i flašom viskija i čestitale mi. Odenule su me u kimono, upalile smo svećice na torti, a ja sam sebi poželela nešto lepo. I to je bilo – to. Torta je stajala čitav dan u sobi, jer sam želela da je odnesem tamo gde će rukovodstvo našeg tima da mi priredi slavlje, ali... Ništa se nije dogodilo, pa sam, razočarana i s tortom u rukama, krenula kroz olimpijsko selo s namerom da izađem iz njega i odem u obližnju čajdžinici, kako bi tamo s Japancima podelila kolač. Usput sam srela plivača Veljka Rogošića, koji mi se pridružio i s domaćinima smo proslavili moj rođendan.
Odmazda zbog oca i brata
Iako su vremena, gledajući iz današnje perspektive, bila romantična krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, naravno, nije uvek bilo tako. „Moj brat je jednom opsovao komunističku mater svom kolegi šegrtu i, kada se kasnije vratio iz vojske, nigde nije mogao da dobije posao. Rešio je da ode iz Jugoslavije 1957. godine, a moj otac nije dozvolio da to učini sam. Po njihovom odlasku, mama i ja smo izbačene iz stana u Njegoševoj ulici i dobili smo memljivu i vlažnu sobicu i kuhinjicu na korišćenje. Ona se nalazila odmah pored štale i tu sam provela čitavu atletsku karijeru. Bila je to odmazda zbog oce i brata. Ne, nije me bila sramota što sam morala da teglim vodu iz bunara, ali jeste kasnije, kada sam otpadnu vodu nosila da prospem na ulicu, a ljudi bi tada govorili: ’Vidi Gizelu Farkaš”. Posle smo mama i ja dobile dvosoban stan, samo tri meseca pre završetka moje karijere”...
Najveći uspeh u akrijeri, Gizela Farkaš Todorović ostvarila je u Pragu, na Evropskom dvoranskom prvenstvu, kada je, sa drugaricama iz reprezentacije, osvojila srebro u štafetnoj trci, koja danas više ne postoji.
- Ta štafeta se trčala na 200, 400, 600 i 800 metara. Ja sam trčala, naravno, na 800 metara i palicu sam primila kao treća, s velikim zaostatkom iza drugoplasirane. Silno sam želela čak i prvo mesto da osvojim, a uspela sam da se izborim za srebro. Da se poslednja deonica trčala na 900 metara, imala bih i zlatnu medalju, ali i sam i ovako bila prezadovoljna. Sa mnom u ekipi bile su Anuška Lubej, Ljiljana Petnjerić i Ika Maričić. Pripreme za to prvenstvo radili smo u sali samo dok smo dizale tegove, a trčale smo napolju – po kiši, snegu, košavi... Za bolje nismo znali, a atletska sala kod nas, jednostavno, nije postojala. I nismo se bunili.
„Doping” i ishrana
Atletiku često danas umeju da potresu raznorazne doping afere. „Ne smem da tvrdim da u moje vreme dopinga nije bilo, pre svega kod Istočnih Nemica. Kod nas, najkonkretnije kod mene, međutim, nije ga bilo sigurno. Najveći doping bio mi je C vitamin, ili kad odem u apoteku i kupim oligovit. Što se režima ishrane tiče, jela sam ono što mi mama stavi na sto, nisam imala pojma da li je to neko teško jelo, ili je odgovarajuće. O maserima i timovima za pripreme, takođe, nije bilo govora. Od prvog do poslednjeg dana moje karijere, trener mi je bio Jovan Dragosavac, koji je radio i sa Olgom Gere i Pajom Maleševim i još nekim vrsnim reprezentativcima Jugoslavije. Bio je odličan trener, veliki psiholog i odličan pedagog, stručnjak koji me nikada nije hvalio, čak ni kada oborim državni rekord. Najveće priznanje kod njega bila je rečenica: ’Jel ti bilo teško?’. Nikada nije dizao glas, bio je smiren i kratak i jasan u direktivama pred takmičenje”...
Iako je imala veliku želju da još toga napravi u karijeri, Gizela je morala uskoro da je završi. Prvo je slomila levu nogu na skijanju, potom je imala tešku saobraćajnu nesreću, iz koje je izašla sa slomljenom levom rukom, karličnom kosti na pet mesta, ispomeranom kičmom i potresom mozga. Naredna dva meseca nepomično je ležala u gipsu, ali nije očajavala. Želela je da se vrati na atletsku stazu, ali je ponovo slomila nogu i 1967. odlučila je da napusti sport koji je toliko volela.
- Nikada neću moći da progutam tu kneldu i da prežalim zbog takvog kraja, jer nisam uspela da atletici dam sve ono što sam nosila u sebi, Takav je, međutim, bio život. U međuvremenu sam se udala i dobila dvoje dece i radila u SOFK-i. Sa 52 sam otišla u penziju, u punoj snazi i ispunjena bogatim životnim iskustvom...
