(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ГИЗЕЛА ФАРКАШ ТОДОРОВИЋ, СЈАЈНА АТЛЕТИЧАРКА ИЗ ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА ПРОШЛОГ ВЕКА Девојка која је трчала само једно лето

Међутим, остале су лепе приче, праве легенде, о њеним достигнућима и учешћима на највећим такмичењима широм земљине кугле. Иако данас има 83 године, ова Новосађанка јасно се сећа неких давних и, за њу, прелепих и драгих, као и неких других времена, па је те успомене пристала да подели и са читаоцима „Дневника“.

Гизела је, 1964. године, имала 10. најбоље време на свету у трчању на 800 метара, а исте године бранила је боје Југославије и на Олимпијским играма у Токију. Тамо је била учесница полуфинала, што је био резултат за историјске алманахе овдашње атлетике. Уз то, 1967. године, освојила је сребрну медаљу у штафетној трци на 1.500 метара, на Европском дворанском првенству у Прагу, што јој је било највредније достигнуће.

- Рођена сам у новосадској Његошевој улици, у прелепој троспратној згради, под бројм 16, у којој је мој тата био домар – почела је причу Гизела. – Та улица и паркић на Трифковићевом тргу, који се покрај зграде налазио, представљали су неко моје мало царство. Нисам баш била девојчица која се играла с луткама као моје вршњакиње, већ сам више волела да се верем по крововима, таванима и дрвећу и да се с дечацима играм Индијанаца и каубоја.

Наставила је Фаркаш Тодоровић да у глави листа странице замишљеног споменара.

– Сећам се да сам, од најранијег детињства, волела да трчим. Заједно с једном другарицом, чиниле смо то дуж наше улице, лево-десно, по десетак пута. На тај начин правиле смо лепу километражу, а јако смо се радовале када бисмо повећали дужину те неке наше трасе. Имала сам 10 година када се у биоскопу, који се налазио у близини, давао документарни филм о олимпијским играма у Хелсинкију. Обе смо биле одушевљене трком на 1.500 метара и стилом трчања човека који је у њој победио: чинио је то лепим, дугим корацима, са високо подигнутим коленима, па смо касније пуно вечери провеле на нашој деоници, настојећи да трчимо стилом који смо тада виделе. Касније сам, у основној школи, трчала на 600 метара и због тога сам била љута. Више ми се свиђала стаза од 100 метара, али, није вредело, јер наставници су били упорни. Октобра 1958. године, учествовала сам на традиционалној трци поводом ослобођења Новог Сада, на којој се такмичило пуно девојчица из читавог града, а ја сам победила. То је била иницијална каписла да одем на стадион...

Ево како Гизела памти те дане:

- Једног поподнева, позвала сам другарицу да одемо да погледамо неки филм у биоскоп, а она ми је одговорила да не може, јер је морала да иде на тренинг. Та реч ми је јако лепо звучала – тренинг – и питала сам је шта тренира. Када ми је рекла да је реч о атлетици, питала сам је да ли и трчање на 600 метара спада у тај спорт, а када ми је одговорила потврдно, пожелела сам да и ја идем на тај тренинг. Другарица ми је рекла да прво мора да пита тренера за дозволу, а већ сутрадан нашла сам се на стадиону. 

А ево и како су изгледале њене прве званичне трке.

- Трчала сам их боса, јер сам имала утисак да моје „борово“ патике по шљаци проклизавају. Трчала сам изразито на одраз и било ми је згодније да то чиним без обуће. После сам добила спринтерице, које су, у то време, била веома тешке, са кожним ђоновима, кроз које је био пробијен ексер са широком главом.

Напредовала је Гизела Фаркаш Тодоровић лепо и 1968. дебитовала је за сениорску репрезентацију Југославије, у Атини. 

- Тада је загревање лепо прошло, али, пре саме трке, решила сам да направим још једно убрзање. Међутим, одвалио ми се ђон на спринтерици, а ексери су поиспадали. Унезверено сам погледом тражила мог тренера, а трка је требало да се одржи на старом Олимпијском стадиону, на чијим трибинама је било 100.000 људи... Била сам довољно преплашена таквим амбијентом, а још ми се овакав пех догодио. То је видео мој тренер, а поред њега је седео Бранко Милер, скакач удаљ, који је зграбио своје спринтерице, иначе три броја веће од мојег стопала... Jа висока 176 цм, дугих ногу и корака, а обућа велика... У кривини би ми се нога скроз искренула, па сам, по изласку, морала да застанем и „наместим“ стопало. Наравно, стигла сам последња...

Када су њени брат и отац емигрирали у Аустралију, послали су Гизели и њеној мами гарантно писмо да се и оне иселе у ту далеку земљу.

- Баш тада, иако смо већ распродавале ствари и примиле вакцине против тропских болести, отишла сам с репрезентацијом на тромеч између Србије, Хрватске и Словеније и ту сам оборила јуниорски рекорд Југославије на 600 метара. Плачући сам се вратила у Нови Сад и рекла мајци да, ако жели, иде у Аустралију, а да ја одавде не идем никуда. Желела сам да се бавим атлетиком, а нисам знала да је актуелна светска рекордерка на 400 метара управо Аустралијанка, већ сам мислила да тамо атлетике уопште нема. И тако смо мама и ја остале. Отац је умро 1978, а старији брат је у Сиднеју наставио сам. Од 1957. видели смо се само једном, када је он био у Новом Саду. Никада нисам имала жељу да и ја одем тамо, макар као туриста, па сам му објаснила да у нашим годинама не треба сами себи да стварамо стрес због састанка и поновног растанка. Наставили смо да се волимо преко телефона...

Брзо је Гизела постала јуниорска, а само годину дана после, и сениорска репрезентативка Југославије.

- Желела сам да будем позната и призната и докажем својим школским друговима колико вредим. И заиста, постала сам славна, али је то почело да ми смета, јер су почеле да колају разне приче. Због тога сам, када сам завршавала каријеру, желела да ме људи што пре забораве, а када сам се удала, узела сам мужевљево презиме и, де фацто, сакрила се иза њега. Често имам обичај да кажем како сам била девојка која је трчала само једно лето. У тој, 1964. години сам постигла најбоље резултате и највеће успехе у каријери. У јануару је група атлетичара послана на зимске припреме на Јахорини, а последње вечери, на журци коју смо направили, сломила сам пету метатарзалну кост у стопалу леве ноге. Три недеље била сам у гипсу, али сам касније у тој сезони резултатски експло- дирала. Оборила сам пет југословенских рекорда – три на 400 и два на 800 метара, а постала сам и првакиња Балкана и сувласница рекорда полуострва на 800 метара. Резултатом 2:06,4 минута, у Варшави остварила сам 10. резултат у свету и испунила олимпијску норму и, у последњем тренутку, ускочила у наш тим за Игре у Токију. То је било изненађење и за мог тренера и за мене, јер ми је најбољи резултат пре тога износио 2:11,1 минута. 

У Токију је женски део наше екипе бројао само три чланице. Поред Гизеле, у њему су биле скакчица увис Олга Гере Пулић и Драга Стамејчић (80 метара – препоне).

- На Олимпијади сам себе сматрала аутсајдерком и да је мој сам одлазак у Токио био већ довољно велики успех. Међутим, у квалификацијама сам постигла резултат за пласман у полуфинале, док би финале, ипак, било сулуди сан. Нисам, једноставно, била зрела за ту трку. У Јапану сам пунила 22 године  и желела сам да мој рођендан сви заједно прославимо. Чула сам тада Артура Такача, вођу нађе делегације, како разговара с једним од фудбалских тренера о томе да ускоро репрезентативац Силвестер Такач има рођендан и како би то требало да се прослави. Када је дошао тај дан, ујутро, две Јапанке су дошле у моју собу с тортом, букетом свећа и флашом вискија и честитале ми. Оденуле су ме у кимоно, упалиле смо свећице на торти, а ја сам себи пожелела нешто лепо. И то је било – то. Торта је стајала читав дан у соби, јер сам желела да је однесем тамо где ће руководство нашег тима да ми приреди славље, али... Ништа се није догодило, па сам, разочарана и с тортом у рукама, кренула кроз олимпијско село с намером да изађем из њега и одем у оближњу чајџиници, како би тамо с  Јапанцима поделила колач. Успут сам срела пливача Вељка Рогошића, који ми се придружио и с домаћинима смо прославили мој рођендан.

Највећи успех у акријери, Гизела Фаркаш Тодоровић остварила је у Прагу, на Европском дворанском првенству, када је, са другарицама из репрезентације, освојила сребро у штафетној трци, која данас више не постоји.

- Та штафета се трчала на 200, 400, 600 и 800 метара. Ја сам трчала, наравно, на 800 метара и палицу сам примила као трећа, с великим заостатком иза другопласиране. Силно сам желела чак и прво место да освојим, а успела сам да се изборим за сребро. Да се последња деоница трчала на 900 метара, имала бих и златну медаљу, али и сам и овако била презадовољна. Са мном у екипи биле су Анушка Лубеј, Љиљана Петњерић и Ика Маричић. Припреме за то првенство радили смо у сали само док смо дизале тегове, а трчале смо напољу – по киши, снегу, кошави... За боље нисмо знали, а атлетска сала код нас, једноставно, није постојала. И нисмо се бунили.

Иако је имала велику жељу да још тога направи у каријери, Гизела је морала ускоро да је заврши. Прво је сломила леву ногу на скијању, потом је имала тешку саобраћајну несрећу, из које је изашла са сломљеном левом руком, карличном кости на пет места, испомераном кичмом и потресом мозга. Наредна два месеца непомично је лежала у гипсу, али није очајавала. Желела је да се врати на атлетску стазу, али је поново сломила ногу и 1967. одлучила је да напусти спорт који је толико волела. 

- Никада нећу моћи да прогутам ту кнелду и да прежалим због таквог краја, јер нисам успела да атлетици дам све оно што сам носила у себи, Такав је, међутим, био живот. У међувремену сам се удала и добила двоје деце и радила у СОФК-и. Са 52 сам отишла у пензију, у пуној снази и испуњена богатим животним искуством...