DNEVNIKOV MESEC ŽENSKOG ŠAHA: Dva zlata u Gradu pod kulom

Ove godine mesec ženskog šaha obeležavamo pričom o nešto mlađoj, ali takođe veoma uspešnoj generaciji vršačkih šahistkinja koja je zlatnim slovima ispisala šahovsku istoriju svog grada. Da li je slučajnost što je glavni protagonista u obe priče poznati vršački trener i FIDE majstor Milorad Kapelan?

Kao nastavnik matematike i direktor Osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Vršcu, Kapelan je smatrao svojom dužnošću da otkrije, prepozna i neguje svaki šahovski talenat koji bi se pojavio u njegovoj školi, pogotovo među devojčicama. Tako su se rađala šahovska imena koja su bila dostojni naslednici čuvenih Pavlišanki Dušice Čejić, Jadranke i Olgice Grek, Stake Cvetković i drugih. Imajući to u vidu, ne čudi da je Kapelan 30-ak godina nakon izuzetnih uspeha pavliških devojčica ponovo oformio ženski tim koji je ostvario veliki san svojih sugrađana – da ŠK „Bora Kostić“ iz Vršca istovremeno ima i mušku i žensku ekipu u Prvoj ligi Srbije.

Zašto je ovaj uspeh bio toliko značajan? Iz više razloga, a najvažniji je taj što je ovo bio prvi put u istoriji grada da su obe ekipe vršačkog šahovskog kluba izborile pravo da se nadmeću u najvišem rangu takmičenja

Ženska ekipa je ovaj san ostvarila 2007. godine, oslanjajući se isključivo na sopstvene snage – šahistkinje koje su rođene i odrasle u Vršcu i koje su prve šahovske korake napravile upravo u Kapelanovoj šahovskoj školi. Snežana Stajić, Marija i Jelena Stojanović i Iva Uzelac učinile su svog trenera ponosnijim nego ikada kada su pobedile na Ekipnom prvenstvu Vojvodine za žene i time stekle pravo da se takmiče u Prvoj ligi Srbije za žene. 

Zašto je ovaj uspeh bio toliko značajan? Iz više razloga, a najvažniji je taj što je ovo bio prvi put u istoriji grada da su obe ekipe vršačkog šahovskog kluba izborile pravo da se nadmeću u najvišem rangu takmičenja. Osim toga, ove devojke, osim svog požrtvovanog trenera i ograničenih mogućnosti kluba, nisu imale nikakvu drugu podršku, za razliku od konkurentskih timova iz Novog Sada, pre svega Novosadskog šahovskog kluba i Šahmatnog kružoka. 

Više puta su Vrščanke bile blizu titule na Prvenstvu Vojvodine, ali je uvek nedostajalo i malo sreće, sve do Pančeva i te čuvene 2007. godine. Pred ovom izuzetno nadahnutom ekipom iz kola u kolo padali su svi najbolji klubovi tog vremena, a kao kruna velikog uspeha usledila je i pobeda nad odličnom ekipom Novosadskog šahovskog kluba od čak 2,5:0,5. Nije bilo dileme ko je te godine zaslužio da se nađe među 12 najboljih ženskih klubova u Srbiji. A koliko je podvig ovih devojaka bio prepoznat u njihovom rodnom gradu, govori i činjenica da su proglašene za najbolju žensku ekipu u Opštini Vršac za 2007. godinu, ispred takođe uspešne ženske ekipe Košarkaškog kluba Hemofarm.

Nažalost, epilog ove divne priče nije tako lep. Saobraćajna nesreća koja se dogodila naredne 2008. godine sprečila je Jelenu Stojanović da nastupi u Prvoj ligi Srbije, čime je ekipa izgubila svoj najveći oslonac. Jelena je bila i ostala duša ove ekipe i neko ko je u svakom trenutku održavao preko potrebnu ravnotežu i staloženost u timu. Čvrstom igrom i stabilnim pozicijama davala je sigurnost svojim saigračicama i time ih podsticala da i one daju svoj maksimum. 

Jeleninim izostankom sa takmičenja ova ravnoteža je značajno narušena, jer niko drugi nije imao njene kvalitete. Ekipa je, posle dosta neizvesnosti, prve godine izborila opstanak u društvu najboljih, međutim, kasnije je ta titula izgubljena i do današnjih dana nije ponovljen isti uspeh. Ipak, tokom proteklih 18 godina u Vršcu i okolini su stasale mnoge mlade šahistkinje koje bi sigurno mogle svom rodnom gradu da vrate status prvoligaša.

I ko zna, možda će baš Kapelan, sa kojim počinje i završava se ova priča i koji i dalje neumorno šahira sa decom čak i u devetoj deceniji života, ponovo smisliti i okupiti neki novi ženski tim, sastavljen isključivo od Vrščanki, koji će dostići uspehe prethodna dva. Da li će tako i biti ostaje da se vidi, ali jedno je sigurno – rodni grad prvog srpskog velemajstora Bore Kostića ima šahovsku prošlost na koju i te kako može biti ponosan.