ДНЕВНИКОВ МЕСЕЦ ЖЕНСКОГ ШАХА: Два злата у Граду под кулом

Ове године месец женског шаха обележавамо причом о нешто млађој, али такође веома успешној генерацији вршачких шахисткиња која је златним словима исписала шаховску историју свог града. Да ли је случајност што је главни протагониста у обе приче познати вршачки тренер и ФИДЕ мајстор Милорад Капелан?

Као наставник математике и директор Основне школе „Вук Караџић“ у Вршцу, Капелан је сматрао својом дужношћу да открије, препозна и негује сваки шаховски таленат који би се појавио у његовој школи, поготово међу девојчицама. Тако су се рађала шаховска имена која су била достојни наследници чувених Павлишанки Душице Чејић, Јадранке и Олгице Грек, Стаке Цветковић и других. Имајући то у виду, не чуди да је Капелан 30-ак година након изузетних успеха павлишких девојчица поново оформио женски тим који је остварио велики сан својих суграђана – да ШК „Бора Костић“ из Вршца истовремено има и мушку и женску екипу у Првој лиги Србије.

Зашто је овај успех био толико значајан? Из више разлога, а најважнији је тај што је ово био први пут у историји града да су обе екипе вршачког шаховског клуба избориле право да се надмећу у највишем рангу такмичења

Женска екипа је овај сан остварила 2007. године, ослањајући се искључиво на сопствене снаге – шахисткиње које су рођене и одрасле у Вршцу и које су прве шаховске кораке направиле управо у Капелановој шаховској школи. Снежана Стајић, Марија и Јелена Стојановић и Ива Узелац учиниле су свог тренера поноснијим него икада када су победиле на Екипном првенству Војводине за жене и тиме стекле право да се такмиче у Првој лиги Србије за жене. 

Зашто је овај успех био толико значајан? Из више разлога, а најважнији је тај што је ово био први пут у историји града да су обе екипе вршачког шаховског клуба избориле право да се надмећу у највишем рангу такмичења. Осим тога, ове девојке, осим свог пожртвованог тренера и ограничених могућности клуба, нису имале никакву другу подршку, за разлику од конкурентских тимова из Новог Сада, пре свега Новосадског шаховског клуба и Шахматног кружока. 

Више пута су Вршчанке биле близу титуле на Првенству Војводине, али је увек недостајало и мало среће, све до Панчева и те чувене 2007. године. Пред овом изузетно надахнутом екипом из кола у коло падали су сви најбољи клубови тог времена, а као круна великог успеха уследила је и победа над одличном екипом Новосадског шаховског клуба од чак 2,5:0,5. Није било дилеме ко је те године заслужио да се нађе међу 12 најбољих женских клубова у Србији. А колико је подвиг ових девојака био препознат у њиховом родном граду, говори и чињеница да су проглашене за најбољу женску екипу у Општини Вршац за 2007. годину, испред такође успешне женске екипе Кошаркашког клуба Хемофарм.

Нажалост, епилог ове дивне приче није тако леп. Саобраћајна несрећа која се догодила наредне 2008. године спречила је Јелену Стојановић да наступи у Првој лиги Србије, чиме је екипа изгубила свој највећи ослонац. Јелена је била и остала душа ове екипе и неко ко је у сваком тренутку одржавао преко потребну равнотежу и сталоженост у тиму. Чврстом игром и стабилним позицијама давала је сигурност својим саиграчицама и тиме их подстицала да и оне дају свој максимум. 

Јелениним изостанком са такмичења ова равнотежа је значајно нарушена, јер нико други није имао њене квалитете. Екипа је, после доста неизвесности, прве године изборила опстанак у друштву најбољих, међутим, касније је та титула изгубљена и до данашњих дана није поновљен исти успех. Ипак, током протеклих 18 година у Вршцу и околини су стасале многе младе шахисткиње које би сигурно могле свом родном граду да врате статус прволигаша.

И ко зна, можда ће баш Капелан, са којим почиње и завршава се ова прича и који и даље неуморно шахира са децом чак и у деветој деценији живота, поново смислити и окупити неки нови женски тим, састављен искључиво од Вршчанки, који ће достићи успехе претходна два. Да ли ће тако и бити остаје да се види, али једно је сигурно – родни град првог српског велемајстора Боре Костића има шаховску прошлост на коју и те како може бити поносан.