„DNEVNIK” NA LICU MESTA: SRPSKI TRAGOVI U RUMUNIJI OD MILICE BRANKOVIĆ DO KAPETANA MIŠE ANASTASIJEVIĆA Nevidljiva linija duga više od tri veka

Potomak poslednje srpske srednjovekovne vladarske dinastije i supruga vlaškog gospodara Njagoja Basarabe ostavila je početkom 16. veka dubok trag u rumunskoj duhovnoj i kulturnoj istoriji, pre svega u jednoj od najznamenitijih tamošnjih svetinja – manastiru Kurtea de Arđeš.

Više od tri veka kasnije, nedaleko od Bukurešta, još jedan Srbin ostaviće trag koji se i danas čita u kamenu. U selu Kležani, kapetan Miša Anastasijević podigao je veliku crkvu, školu i čitav kompleks građevina, a u svojoj zadužbini našao je i poslednje počivalište. Milicu Branković i Mišu Anastasijevića razdvajaju vekovi, poreklo i svetovi kojima su pripadali, ali ih povezuje nešto što je nadživelo i jedno i drugo vreme: deo srpske istorije koji su ostavili na drugoj obali Dunava.

Na ktitorskoj kompoziciji Njagoje i Despina prikazani su sa svojom decom, dok vladarski par u rukama drži model crkve. Tokom velike obnove svetinje u 19. veku, veći deo starog živopisa je uklonjen. Sačuvani fragmenti danas se čuvaju u Bukureštu

Na putu ka Beloj piramidi u Medžediji, gde su položili cveće u znak poštovanja prema junacima Prvog srpskog dobrovoljačkog korpusa, koji su tokom septembra i oktobra 1916. pali na rumunskom frontu u Dobrudži, predstavnici Saveza potomaka ratnika Srbije 1912 – 1920, Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918 njihovih potomaka i poštovalaca, Srpsko-češkog udruženja „Beseda” iz Petrovaradina, Srpske veteranske grupe „Zvuci s kamena” i Kulturnog udruženja „Beli bagrem” iz Temišvara posetili su i Kurtea de Arđeš, najupečatljiviji beleg koji je na tim prostorima ostavila Milica Branković. Iako je manastirska crkva u nekadašnjoj prestonici Vlaške, sa kamenom fasadom, bogatom ornamentikom i uvijenim tor- njevima, neobična kombinacija vizantijske, otomanske i zapadne arhitekture, bila okovana drvenim skelama – budući da je objekat u fazi rekonstrukcije – već na prvi pogled fascinira posetioce.

Milica, koja se u rumunskim izvorima najčešće pominje kao Despina Milica, u Vlašku je stigla u vreme kada su Brankovići već živeli sa iskustvom izgubljene države i u rasejanju čuvali uspomenu na nekadašnju vlast. Prema tvrdnjama rumunskog istoričara Radua Štefana Čobanua, Milica je 1504. godine, zajedno sa stricem Maksimom Brankovićem i Angelinom Branković, došla iz srpskih zemalja u Vlašku. Navodno je lepa i obrazovana Despina istinski privukla mladog bojara Njagoja i za njihov brak, sklopljen u manastiru Bistrica, Čobanu tvrdi se da je bio „mnogo više od čisto dinastičkog”.

Kako je goste iz Srbije uputila Ljubica Popadić iz temišravskog udruženja „Beli bagrem”, Njagoje Basarab postaće 1512. Vladar Vlaške i sa Despinom će podići jednu od najpoznatijih crkava rumunskog srednjeg veka: Kurtea de Arđeš svečano je osvećen 15. avgusta 1517, u prisustvu carigradskog patrijarha i brojnih arhijereja i svetogorskih igumana. Bila je to više od verske svečanosti. Vlaški dvor je želeo da pokaže da, posle pada Carigrada i srpske srednjovekovne države, vizantijska politička i duhovna tradicija nije nestala nego je našla nove centre. Na ktitorskoj kompoziciji Njagoje i Despina prikazani su sa svojom decom, dok vladarski par u rukama drži model crkve. To nije samo porodični portret. U srednjem veku ovakve predstave bile su vizuelna povelja: svedočanstvo o ktitorstvu, poreklu, pravu na vlast i vezi sa svetim precima. A u Kurtea de Arđešu ta veza vodila je i prema Srbiji.

Deo originalnog manastirskog živopisa bile su predstave kneza Lazar i kneginje Milica, a srpska dinastička i svetiteljska tradicija pojavljivala se i kroz kultove Svetog Simeona i Svetog Save. Nažalost, sudbina originalnih fresaka Kurtea de Arđeša podseća da ni kamen ni slika nisu večni. Naime, po rečima Ljubice Popadić, tokom velike obnove svetinje u 19. veku, koju je vodio francuski arhitekta Andre Lekont di Nui, veći deo starog živopisa je uklonjen. Sačuvani fragmenti danas su raspoređeni po muzejima u Bukureštu, dok je na njihovo mesto došla zidna dekoracija izvedena pretežno uljanom tehnikom.. 

Posle Njagojeve smrti 1521. usledile su godine porodičnih i političkih potresa. Njihov maloletni sin Teodosije kratko je nasledio presto, ali je ubrzo umro, a slična je sudbina zadesila i ostalu Despininu decu. Milica je potom deo života provela izvan Vlaške, a potom zamonašila u manastiru Ostrov u Kelimaneštiju, pod imenom Platonida, i predanje kaže da je u njemu provela 23 godine, sve do smrti 1554. godine. Nepunih pet vekova kasnije, Rumunska pravoslavna crkva uvrstila je Despinu među svetitelje. Tako se krug na neobičan način zatvorio: srpska despotica koja je u Vlašku donela deo duhovnog nasleđa Brankovića postala je deo rumunskog crkvenog pamćenja.

U povratku sa svojevrsnog hodočašća do Bele piramide u Medžediji, potomci srpskih ratnika uputili su se ka selu Kležani, gde je tri veka nakon što se Despina upokojila ostavljen u Rumuniji još jedan dubok srpski trag. U ovom ravničarskom mestu nedaleko od Bukurešta, visoka bela crkva prevelika za selo koje je okružuje. Podignuta je 1864. godine, a njen ktitor bio je čuveni kapetan Miša Anastasijević. Ako je Milica u Vlašku stigla kao potomak vladarske kuće koja je izgubila državu, Miša je došao kao čovek koji je bogatstvo stvorio sam. Rođen u Poreču na Dunavu, današnjem Donjem Milanovcu, 1803. godine, rano je ostao bez roditelja i detinjstvo je proveo u oskudici. Kako je to ispričao i lokalni sveštenik, „radio je sve i svašta” dok se nije okušao u trgovini, najpre stokom a potom i solju. Kasnije će postati i brodovlasnik, veliki dunavski preduzetnik i jedna od najimućnijih ličnosti Kneževine Srbije, koja je sa uspehom poslovala na prostoru na kojem Dunav nije bio granica nego glavni put. 

Georgije Tataresku ostavio je na zidovima crkve u Kležanima izuzetno delo koje zadužbinu Miše Anastasijevića povezuje sa glavnim tokovima rumunskog crkvenog slikarstva 19. veka

Budući da ga je njegova trgovina prirodno vezala i za rumunske zemlje, vremenom je tamo počeo da kupuje imanja a konačno i da sve više boravi s preke strane Dunava. Tako su Kležani postali više od još jednog poseda. Na imanju je najbogatiji Srbin svog vremena podigao školu, razvijao zanate, imao konak, han i druge objekte, a u središtu tog malog sveta našla se pomenuta crkva. Na ktitorskom natpisu iznad ulaza, ispisanom na srpskom i rumunskom, Miša je označen kao major, vlasnik imanja Kležani i građanin Beograda. Ta dvojezičnost možda naj-bolje opisuje njegov život: pripadao je Srbiji, ali je značajan deo svog poslovnog i privatnog sveta izgradio u Rumuniji. O tome na spoeban način svedoči i unutrašnjost hrama.

U priprati se nalaze ktitorski portreti kapetana Miše i njegove supruge Hristine, nastali u okviru slikarskog programa bogomolje koji je izveo znameniti rumunski slikar Georgije Tataresku. Ovo važno ime rumunske umetnosti 19. veka ostavio je na zidovima crkve zaista izuzetno delo koje Mišinu zadužbinu povezuje sa glavnim tokovima rumunskog crkvenog slikarstva tog doba. 

Posetioci iz Srbije bili su u prilici da u crkvi vide i delove prvobitnog nameštaja, kandilo od čistog srebra, svećnjake i druge predmeti sa inicijalima „MA“. I ne samo to: desno od ulaza u hram, u skromnoj kripti, leži balzamovano telo Miše Anastasijevića. Kada je 1885. umro u Bukureštu, sahranjen je u svojoj crkvi. Kasnije su o njegovoj „mumiji”, skrivenoj u sarkofagu ispod debelog tamnog stakla, nastale priče koje su prešle u lokalnu legendu. Ali suština je mnogo jednostavnija: čovek koji je život proveo između Poreča, Beograda, Dunava i rumunskih poseda poslednje utočište našao je upravo u hramu koji je podigao.

Poređenje Milice Branković i Miše Anastasijevića na prvi pogled deluje nategnuto. Ona je živela u svetu dinastičkih brakova i srednjovekovnih vladarskih ideologija; on u dobu parobroda, trgovine, nacionalnih država i građanskog kapitala. Ona je sa sobom nosila nasleđe Nemanjića, Lazarevića i Brankovića; on je predstavljao novu Srbiju koja je tek gradila institucije i ekonomsku elitu. Ali upravo u toj razlici postoji zanimljiva sličnost. 

Arhiepiskop Teodosije: Istina nas uvek čini slobodnim

U eksksluzivnoj izjavi, koju nam je dao arhiepiskop Rumunske pravoslavne crkve Teodosije, njegovo preosveštenstvo je poručilo da „treba da gradimo prijateljstvo zasnovano na istini i iskrenoj ljubavi, osvetljeno našom zajedničkom verom”. „Istina nas uvek čini slobodnima. A najveća istina jeste pravoslavna vera, koju Srbi čuvaju sa toliko vernosti, požrtvovanosti i ljubavi. Istorija naše Crkve, naročito u njenim zapadnim oblastima, tesno je povezana sa istorijom Srba. Zato mi je drago što ponovo uspostavljamo te veze. Ako budemo zajedno, u zajedništvu, deleći ljubav i veru, bićemo snažniji i odlučniji. Mi zajedno gledamo ka večnosti i zato se ne plašimo prolaznih strujanja ovih nemirnih vremena. Ona će proći, a mi ćemo ostati isti. Neka nam Bog pomogne da zauvek ostanemo u tom prijateljstvu, bratstvu, ljubavi i svetlosti pravoslavlja”, poruka je arhiepiskopa Teodosija.

I Milica i Miša ostavili su u Rumuniji više od spomenika svom imenu. Zato su Kurtea de Arđeš i Kležani važni i izvan biografija svojih ktitora. U prvom mestu jedna srpska despotica pomogla je da se u kamen i živopis jedne vlaške zadužbine upiše sećanje na srpsku srednjovekovnu tradiciju. U drugom je jedan srpski trgovac i dobrotvor, tri i po veka kasnije, ostavio crkvu sa dvojezičnim natpisom, školu i čitav niz građevina koje su menjale život jednog rumunskog sela. Danas se ti tragovi traže na različite načine. 

U Kurtea de Arđešu treba gledati ono što je ostalo, ali i znati šta je sa zidova nestalo i završilo u muzejima. U Kležanima treba pročitati srpska slova na ktitorskoj ploči, potom ući u veliku belu crkvu, i setiti se da ispod njenog svoda počiva čovek čije ime u Beogradu svi vezuju za Kapetan Mišino zdanje. 

Srbija je Milicu Branković i Mišu Anastasijevića zapamtila na jedan način, Rumunija na drugi. Tek kada se ta dva pamćenja spoje, njihove biografije postaju potpunije. A između jedne srednjovekovne crkve u podnožju Karpata i jednog hrama u ravnici južno od Bukurešta pojavljuje se nevidljiva linija duga više od tri stoleća – linija ljudi koji su prelazili Dunav i sa sobom nosili deo zemlje iz koje su došli.