„ДНЕВНИК” НА ЛИЦУ МЕСТА: СРПСКИ ТРАГОВИ У РУМУНИЈИ OД МИЛИЦЕ БРАНКОВИЋ ДО КАПЕТАНА МИШЕ АНАСТАСИЈЕВИЋА Невидљива линија дуга више од три века

Потомак последње српске средњовековне владарске династије и супруга влашког господара Њагоја Басарабе оставила је почетком 16. века дубок траг у румунској духовној и културној историји, пре свега у једној од најзнаменитијих тамошњих светиња – манастиру Куртеа де Арђеш.

Више од три века касније, недалеко од Букурешта, још један Србин оставиће траг који се и данас чита у камену. У селу Клежани, капетан Миша Анастасијевић подигао је велику цркву, школу и читав комплекс грађевина, а у својој задужбини нашао је и последње почивалиште. Милицу Бранковић и Мишу Анастасијевића раздвајају векови, порекло и светови којима су припадали, али их повезује нешто што је надживело и једно и друго време: део српске историје који су оставили на другој обали Дунава.

На ктиторској композицији Њагоје и Деспина приказани су са својом децом, док владарски пар у рукама држи модел цркве. Током велике обнове светиње у 19. веку, већи део старог живописа је уклоњен. Сачувани фрагменти данас се чувају у Букурешту

На путу ка Белој пирамиди у Меџедији, где су положили цвеће у знак поштовања према јунацима Првог српског добровољачког корпуса, који су током септембра и октобра 1916. пали на румунском фронту у Добруџи, представници Савеза потомака ратника Србије 1912 – 1920, Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца, Српско-чешког удружења „Беседа” из Петроварадина, Српске ветеранске групе „Звуци с камена” и Културног удружења „Бели багрем” из Темишвара посетили су и Куртеа де Арђеш, најупечатљивији белег који је на тим просторима оставила Милица Бранковић. Иако је манастирска црква у некадашњој престоници Влашке, са каменом фасадом, богатом орнаментиком и увијеним тор- њевима, необична комбинација византијске, отоманске и западне архитектуре, била окована дрвеним скелама – будући да је објекат у фази реконструкције – већ на први поглед фасцинира посетиоце.

Милица, која се у румунским изворима најчешће помиње као Деспина Милица, у Влашку је стигла у време када су Бранковићи већ живели са искуством изгубљене државе и у расејању чували успомену на некадашњу власт. Према тврдњама румунског историчара Радуа Штефана Чобануа, Милица је 1504. године, заједно са стрицем Максимом Бранковићем и Ангелином Бранковић, дошла из српских земаља у Влашку. Наводно је лепа и образована Деспина истински привукла младог бојара Њагоја и за њихов брак, склопљен у манастиру Бистрица, Чобану тврди се да је био „много више од чисто династичког”.

Како је госте из Србије упутила Љубица Попадић из темишравског удружења „Бели багрем”, Њагоје Басараб постаће 1512. Владар Влашке и са Деспином ће подићи једну од најпознатијих цркава румунског средњег века: Куртеа де Арђеш свечано је освећен 15. августа 1517, у присуству цариградског патријарха и бројних архијереја и светогорских игумана. Била је то више од верске свечаности. Влашки двор је желео да покаже да, после пада Цариграда и српске средњовековне државе, византијска политичка и духовна традиција није нестала него је нашла нове центре. На ктиторској композицији Њагоје и Деспина приказани су са својом децом, док владарски пар у рукама држи модел цркве. То није само породични портрет. У средњем веку овакве представе биле су визуелна повеља: сведочанство о ктиторству, пореклу, праву на власт и вези са светим прецима. А у Куртеа де Арђешу та веза водила је и према Србији.

Део оригиналног манастирског живописа биле су представе кнеза Лазар и кнегиње Милица, а српска династичка и светитељска традиција појављивала се и кроз култове Светог Симеона и Светог Саве. Нажалост, судбина оригиналних фресака Куртеа де Арђеша подсећа да ни камен ни слика нису вечни. Наиме, по речима Љубице Попадић, током велике обнове светиње у 19. веку, коју је водио француски архитекта Андре Леконт ди Нуи, већи део старог живописа је уклоњен. Сачувани фрагменти данас су распоређени по музејима у Букурешту, док је на њихово место дошла зидна декорација изведена претежно уљаном техником.. 

После Њагојеве смрти 1521. уследиле су године породичних и политичких потреса. Њихов малолетни син Теодосије кратко је наследио престо, али је убрзо умро, а слична је судбина задесила и осталу Деспинину децу. Милица је потом део живота провела изван Влашке, а потом замонашила у манастиру Остров у Келиманештију, под именом Платонида, и предање каже да је у њему провела 23 године, све до смрти 1554. године. Непуних пет векова касније, Румунска православна црква уврстила је Деспину међу светитеље. Тако се круг на необичан начин затворио: српска деспотица која је у Влашку донела део духовног наслеђа Бранковића постала је део румунског црквеног памћења.

У повратку са својеврсног ходочашћа до Беле пирамиде у Меџедији, потомци српских ратника упутили су се ка селу Клежани, где је три века након што се Деспина упокојила остављен у Румунији још један дубок српски траг. У овом равничарском месту недалеко од Букурешта, висока бела црква превелика за село које је окружује. Подигнута је 1864. године, а њен ктитор био је чувени капетан Миша Анастасијевић. Ако је Милица у Влашку стигла као потомак владарске куће која је изгубила државу, Миша је дошао као човек који је богатство створио сам. Рођен у Поречу на Дунаву, данашњем Доњем Милановцу, 1803. године, рано је остао без родитеља и детињство је провео у оскудици. Како је то испричао и локални свештеник, „радио је све и свашта” док се није окушао у трговини, најпре стоком а потом и сољу. Касније ће постати и бродовласник, велики дунавски предузетник и једна од најимућнијих личности Кнежевине Србије, која је са успехом пословала на простору на којем Дунав није био граница него главни пут. 

Георгије Татареску оставио је на зидовима цркве у Клежанима изузетно дело које задужбину Мише Анастасијевића повезује са главним токовима румунског црквеног сликарства 19. века

Будући да га је његова трговина природно везала и за румунске земље, временом је тамо почео да купује имања а коначно и да све више борави с преке стране Дунава. Тако су Клежани постали више од још једног поседа. На имању је најбогатији Србин свог времена подигао школу, развијао занате, имао конак, хан и друге објекте, а у средишту тог малог света нашла се поменута црква. На ктиторском натпису изнад улаза, исписаном на српском и румунском, Миша је означен као мајор, власник имања Клежани и грађанин Београда. Та двојезичност можда нај-боље описује његов живот: припадао је Србији, али је значајан део свог пословног и приватног света изградио у Румунији. О томе на споебан начин сведочи и унутрашњост храма.

У припрати се налазе ктиторски портрети капетана Мише и његове супруге Христине, настали у оквиру сликарског програма богомоље који је извео знаменити румунски сликар Георгије Татареску. Ово важно име румунске уметности 19. века оставио је на зидовима цркве заиста изузетно дело које Мишину задужбину повезује са главним токовима румунског црквеног сликарства тог доба. 

Посетиоци из Србије били су у прилици да у цркви виде и делове првобитног намештаја, кандило од чистог сребра, свећњаке и друге предмети са иницијалима „МА“. И не само то: десно од улаза у храм, у скромној крипти, лежи балзамовано тело Мише Анастасијевића. Када је 1885. умро у Букурешту, сахрањен је у својој цркви. Касније су о његовој „мумији”, скривеној у саркофагу испод дебелог тамног стакла, настале приче које су прешле у локалну легенду. Али суштина је много једноставнија: човек који је живот провео између Пореча, Београда, Дунава и румунских поседа последње уточиште нашао је управо у храму који је подигао.

Поређење Милице Бранковић и Мише Анастасијевића на први поглед делује натегнуто. Она је живела у свету династичких бракова и средњовековних владарских идеологија; он у добу пароброда, трговине, националних држава и грађанског капитала. Она је са собом носила наслеђе Немањића, Лазаревића и Бранковића; он је представљао нову Србију која је тек градила институције и економску елиту. Али управо у тој разлици постоји занимљива сличност. 

Архиепископ Теодосије: Истина нас увек чини слободним

У екскслузивној изјави, коју нам је дао архиепископ Румунске православне цркве Теодосије, његово преосвештенство је поручило да „треба да градимо пријатељство засновано на истини и искреној љубави, осветљено нашом заједничком вером”. „Истина нас увек чини слободнима. А највећа истина јесте православна вера, коју Срби чувају са толико верности, пожртвованости и љубави. Историја наше Цркве, нарочито у њеним западним областима, тесно је повезана са историјом Срба. Зато ми је драго што поново успостављамо те везе. Ако будемо заједно, у заједништву, делећи љубав и веру, бићемо снажнији и одлучнији. Ми заједно гледамо ка вечности и зато се не плашимо пролазних струјања ових немирних времена. Она ће проћи, а ми ћемо остати исти. Нека нам Бог помогне да заувек останемо у том пријатељству, братству, љубави и светлости православља”, порука је архиепископа Теодосија.

И Милица и Миша оставили су у Румунији више од споменика свом имену. Зато су Куртеа де Арђеш и Клежани важни и изван биографија својих ктитора. У првом месту једна српска деспотица помогла је да се у камен и живопис једне влашке задужбине упише сећање на српску средњовековну традицију. У другом је један српски трговац и добротвор, три и по века касније, оставио цркву са двојезичним натписом, школу и читав низ грађевина које су мењале живот једног румунског села. Данас се ти трагови траже на различите начине. 

У Куртеа де Арђешу треба гледати оно што је остало, али и знати шта је са зидова нестало и завршило у музејима. У Клежанима треба прочитати српска слова на ктиторској плочи, потом ући у велику белу цркву, и сетити се да испод њеног свода почива човек чије име у Београду сви везују за Капетан Мишино здање. 

Србија је Милицу Бранковић и Мишу Анастасијевића запамтила на један начин, Румунија на други. Тек када се та два памћења споје, њихове биографије постају потпуније. А између једне средњовековне цркве у подножју Карпата и једног храма у равници јужно од Букурешта појављује се невидљива линија дуга више од три столећа – линија људи који су прелазили Дунав и са собом носили део земље из које су дошли.