„DNEVNIK” U POSETI PREDELU IZUZETNIH ODLIKA „POTAMIŠJE” Plavni biser u srcu Vojvodine

A tu idilu danas čuva Predeo izuzetnih odlika „Potamišje“, jedno od najvrednijih poplavnih područja u Srbiji, zato ćemo u okviru ekološkog serijala o zaštićeniom prirodnim dobrima koje baštinimo u Vojvodini, pažnju posvetiti ovom vrednom biseru koji negujuemo u srcu Vojvodine.

Prostire se na gotovo 24.000 hektara u centralnom delu Banata. Obuhvata donji tok i sliv reke Tamiš, na teritoriji četiri lokalne samouprave: grada Zrenjanina i opština Sečanj, Kovačica i Opovo. Potamišje predstavlja prostor u kojem su se priroda i čovek vekovima susretali, ponekad u miru, ponekad u borbi, ali uvek u međusobnoj zavisnosti. A njegovim proglašenjem za zaštićeno područje, taj odnos dobio je i jasna pravila. 

Naime, određene aktivnosti su ograničene ili zabranjene, u zavisnosti od stepena zaštite, kako bi se obezbedilo trajno očuvanje prirodnih vrednosti. Potamišje je svrstano u I kategoriju zaštite, kao područje od nacionalnog, međunarodnog i izuzetnog značaja. Ali zaštita nije samo linija na karti i propis u službenom glasniku. Ona je pokušaj da se sačuva jedan živi sistem, to su uloženi napori da se zadrže voda, trava, ptice, ribe, šume i ljudi koji su svoj život vekovima prilagođavali ritmu ove ravnice.

Posetilac koji prvi put dođe u Potamišje možda neće odmah videti sve ono što ovaj prostor čini dragocenim. Na prvi pogled, tu su ravnica, reka, pašnjaci, šumski pojasevi i močvare. Ali ispod tog prividnog mira nalazi se izuzetno složen svet. Potamišje je jedan od onih predela koje je priroda gotovo sama stvorila, i koje upravo prirodni procesi i danas održavaju. Pre svega poplave. One ovde znače životni ciklus. Kada se voda razlije po plavnim površinama, akvatični organizmi dobijaju mogućnost da iz glavnog rečnog toka pređu u nova staništa. Talože se sedimenti bogati hranljivim materijama, obnavljaju se vlažna staništa, stvaraju uslovi za razmnožavanje brojnih vrsta. Ono što bi se u nekom drugom prostoru doživelo kao nepogoda, ovde je deo prirodnog ritma.

Potamišje pokazuje da poplava nije uvek neprijatelj, već ponekad upravo ona može biti čuvar života. Istovremeno, plavno područje Tamiša ima i važnu ulogu u zadržavanju površinskih voda, čime doprinosi zaštiti okolnih područja od poplava. Tako se u jednom prostoru susreću dve naizgled suprotstavljene potrebe: očuvanje prirode i zaštita ljudi. I to je jedna od najvećih vrednosti Potamišja.

U Potamišju tišina prirode čuva svoje stanovnike. Na ovom području registrovano je 606 taksona viših biljaka, 49 vrsta beskičmenjaka nacionalnog i međunarodnog značaja, 42 vrste riba, 11 vrsta vodozemaca, devet vrsta gmizavaca i 58 vrsta sisara. Mnoge od tih vrsta posetioci verovatno nikada neće primetiti, ali upravo je taj nevidljivi svet jedan od najvažnijih razloga zbog kojih Potamišje mora biti sačuvano. 

Zaštita je već donela konkretne mere. Tako su, između ostalog, ograničeni radovi unutar kruga poluprečnika 100 metara oko gnezda orla belorepana i crne rode. U određenim periodima i na lokalitetima rojenja tiskog cveta, zabranjena je upotreba insekticida i akaricida. Na papiru su to možda propisi, no u prirodi to mogu biti razlika između opstanka i nestanka. Međutim, Potamišje nije nenaseljena divljina. Oko njega i u njegovoj blizini žive ljudi čiji su životi decenijama, a ponegde i vekovima, bili povezani sa zemljom, vodom i pašnjacima. Skoro 21 odsto površine PIO „Potamišje“ nalazi se u privatnom vlasništvu. Zato zaštita prirode ovde nije moguća bez razgovora sa ljudima.

Roda kao simbol povratka

Teško je govoriti o Potamišju, a ne govoriti o pticama. Na ovom prostoru zabeleženo je 257 vrsta ptica, od kojih su 223 strogo zaštićene. Potamišje obuhvata i dva međunarodno značajna područja za ptice (IBA područja). Na ovom prostoru zabeleženi su orao belorepan, orao krstaš, ćubasti gnjurac, patka njorka, belobrka čigra i brojne druge vrste koje svedoče o očuvanosti ovog prostora. 

Ali jedna ptica kao da je posebno vezana za njegov lik, a to je bela roda. Procenjuje se da se oko petine do četvrtine belih roda gnezdi upravo na području Potamišja. Nije slučajno što se njen lik nalazi i na logotipu zaštićenog područja. Roda je ovde simbol povratka.

Upravljanje Potamišjem, dodeljeno Javnom vodoprivrednom preduzeću „Vode Vojvodine“ krajem 2023. godine, podrazumeva i jedan težak, ali neophodan zadatak, a to je uspostavljanje poverenja između prirode, ljudi koji od nje žive, i pravila koja treba da je sačuvaju. To je, možda, najveći izazov, pronaći meru između potreba čoveka i potreba prirode. Stoga radni dan upravljača počinje na terenu. Obilaze se lokaliteti, razgovara se sa meštanima, kontrolišu se korisnici prostora, uočavaju nepravilnosti, sastavljaju izveštaji i obaveštavaju nadležni organi. 

Posebno mesto u ovoj priči ima tradicionalno pašarenje. Kontrolisana ispaša može doprineti očuvanju raznovrsnosti biljnih i životinjskih vrsta. Ovce ravnomerno pasu travu i na taj način pomažu održavanju pašnjaka. A među ovcama koje pripadaju ovom kraju posebno mesto ima banatska cigaja. 

Ova autohtona rasa deo je poljoprivredne tradicije, ali i deo pejzaža i odnosa čoveka prema prostoru. Za stočare, pašarenje znači i manje troškove za seno i koncentrat. Za prirodu, pravilno upravljana ispaša znači očuvanje namene pašnjaka. Tu se najbolje vidi kako zaštita može da funkcioniše. Ne tako što će čoveka udaljiti od prirode, već tako što će mu pomoći da sa njom živi u ravnoteži.

U ovoj velikoj ekološkoj celini, svoje mesto imaju i ribnjaci, koji su važna mesta za reprodukciju i migraciju strogo zaštićenih vrsta ptica, posebno kolonijalnih vodenih ptica. Priroda ovde ne priznaje granice koje je čovek iscrtao, ptica ne zna gde prestaje jedan režim zaštite, a počinje drugi. Ona samo traži vodu, hranu i sigurno mesto za gnezdo. Zato i čovek mora da posmatra Potamišje kao celinu.

Posebnost ovog predela nije samo u broju vrsta. Naime, uz obod zaštićenog područja ravnomerno je raspoređeno 17 sela, koja čuvaju tragove tradicionalnog života. Od naivnog slikarstva i običaja vezanih za banatske militare, do proizvodnje hrane visoke vrednosti i očuvane ruralne arhitekture. Zato možemo reći da je Potamišje osim prirodnog dobra, i kulturni pejzaž, a u njemu posebno mesto pripada Idvoru, rodnom mestu Mihajla Pupina. Na području Potamišja nalazi se memorijalni kompleks posvećen ovom svetski poznatom naučniku i fizičaru, nepokretno kulturno dobro od velikog značaja. 

Možda se vrednost jednog zaštićenog područja najbolje vidi onda kada prestanemo da ga posmatramo kao nešto što pripada samo sadašnjosti. Zato su obnova vlažnih staništa, očuvanje pašnjaka, zaštita ptica, održavanje prirodnog režima voda i edukacija ljudi mnogo više od pojedinačnih mera. To su delovi iste ideje, da priroda ne bude samo nasleđe koje smo dobili, već prostor koji smo sposobni da predamo dalje.