„ДНЕВНИК” У ПОСЕТИ ПРЕДЕЛУ ИЗУЗЕТНИХ ОДЛИКА „ПОТАМИШЈЕ” Плавни бисер у срцу Војводине
У равници, где се небо чини ширим него другде, а хоризонт готово безграничним, Тамиш не тече само кроз предео. Он га обликује. Његове воде долазе и одлазе, плаве земљу, остављају седимент, хране баре и мочваре, стварају нова станишта и, из године у годину, исписују исту древну причу о животу који се прилагођава води.
А ту идилу данас чува Предео изузетних одлика „Потамишје“, једно од највреднијих поплавних подручја у Србији, зато ћемо у оквиру еколошког серијала о заштићениом природним добрима које баштинимо у Војводини, пажњу посветити овом вредном бисеру који негујуемо у срцу Војводине.
Простире се на готово 24.000 хектара у централном делу Баната. Обухвата доњи ток и слив реке Тамиш, на територији четири локалне самоуправе: града Зрењанина и општина Сечањ, Ковачица и Опово. Потамишје представља простор у којем су се природа и човек вековима сусретали, понекад у миру, понекад у борби, али увек у међусобној зависности. А његовим проглашењем за заштићено подручје, тај однос добио је и јасна правила.
Наиме, одређене активности су ограничене или забрањене, у зависности од степена заштите, како би се обезбедило трајно очување природних вредности. Потамишје је сврстано у I категорију заштите, као подручје од националног, међународног и изузетног значаја. Али заштита није само линија на карти и пропис у службеном гласнику. Она је покушај да се сачува један живи систем, то су уложени напори да се задрже вода, трава, птице, рибе, шуме и људи који су свој живот вековима прилагођавали ритму ове равнице.
Посетилац који први пут дође у Потамишје можда неће одмах видети све оно што овај простор чини драгоценим. На први поглед, ту су равница, река, пашњаци, шумски појасеви и мочваре. Али испод тог привидног мира налази се изузетно сложен свет. Потамишје је један од оних предела које је природа готово сама створила, и које управо природни процеси и данас одржавају. Пре свега поплаве. Оне овде значе животни циклус. Када се вода разлије по плавним површинама, акватични организми добијају могућност да из главног речног тока пређу у нова станишта. Таложе се седименти богати хранљивим материјама, обнављају се влажна станишта, стварају услови за размножавање бројних врста. Оно што би се у неком другом простору доживело као непогода, овде је део природног ритма.
Потамишје показује да поплава није увек непријатељ, већ понекад управо она може бити чувар живота. Истовремено, плавно подручје Тамиша има и важну улогу у задржавању површинских вода, чиме доприноси заштити околних подручја од поплава. Тако се у једном простору сусрећу две наизглед супротстављене потребе: очување природе и заштита људи. И то је једна од највећих вредности Потамишја.
У Потамишју тишина природе чува своје становнике. На овом подручју регистровано је 606 таксона виших биљака, 49 врста бескичмењака националног и међународног значаја, 42 врсте риба, 11 врста водоземаца, девет врста гмизаваца и 58 врста сисара. Многе од тих врста посетиоци вероватно никада неће приметити, али управо је тај невидљиви свет један од најважнијих разлога због којих Потамишје мора бити сачувано.
Заштита је већ донела конкретне мере. Тако су, између осталог, ограничени радови унутар круга полупречника 100 метара око гнезда орла белорепана и црне роде. У одређеним периодима и на локалитетима ројења тиског цвета, забрањена је употреба инсектицида и акарицида. На папиру су то можда прописи, но у природи то могу бити разлика између опстанка и нестанка. Међутим, Потамишје није ненасељена дивљина. Око њега и у његовој близини живе људи чији су животи деценијама, а понегде и вековима, били повезани са земљом, водом и пашњацима. Скоро 21 одсто површине ПИО „Потамишје“ налази се у приватном власништву. Зато заштита природе овде није могућа без разговора са људима.
Рода као симбол повратка
Тешко је говорити о Потамишју, а не говорити о птицама. На овом простору забележено је 257 врста птица, од којих су 223 строго заштићене. Потамишје обухвата и два међународно значајна подручја за птице (ИБА подручја). На овом простору забележени су орао белорепан, орао крсташ, ћубасти гњурац, патка њорка, белобрка чигра и бројне друге врсте које сведоче о очуваности овог простора.
Али једна птица као да је посебно везана за његов лик, а то је бела рода. Процењује се да се око петине до четвртине белих рода гнезди управо на подручју Потамишја. Није случајно што се њен лик налази и на логотипу заштићеног подручја. Рода је овде симбол повратка.
Управљање Потамишјем, додељено Јавном водопривредном предузећу „Воде Војводине“ крајем 2023. године, подразумева и један тежак, али неопходан задатак, а то је успостављање поверења између природе, људи који од ње живе, и правила која треба да је сачувају. То је, можда, највећи изазов, пронаћи меру између потреба човека и потреба природе. Стога радни дан управљача почиње на терену. Обилазе се локалитети, разговара се са мештанима, контролишу се корисници простора, уочавају неправилности, састављају извештаји и обавештавају надлежни органи.
Посебно место у овој причи има традиционално пашарење. Контролисана испаша може допринети очувању разноврсности биљних и животињских врста. Овце равномерно пасу траву и на тај начин помажу одржавању пашњака. А међу овцама које припадају овом крају посебно место има банатска цигаја.
Туризам који не сме да наруши тишину
Потамишје има све предуслове да постане препознатљиво место за љубитеље природе, посматраче птица, фотографе и све оне који траже другачију врсту путовања. Развој туризма, међутим, мора бити пажљив. Циљ није довести што више људи, већ омогућити људима да упознају Потамишје, а да оно после њиховог одласка остане исто. Или боље. План управљања, донет за период од 10 година, уз сагласност ресорног Министарства, поставља оквир за будуће активности. Приоритети су јасни: заштита природе, развој туристичких садржаја, промоција подручја, сарадња са локалним становништвом и едукација, нарочито младих, пољопривредника и сточара.
Ова аутохтона раса део је пољопривредне традиције, али и део пејзажа и односа човека према простору. За сточаре, пашарење значи и мање трошкове за сено и концентрат. За природу, правилно управљана испаша значи очување намене пашњака. Ту се најбоље види како заштита може да функционише. Не тако што ће човека удаљити од природе, већ тако што ће му помоћи да са њом живи у равнотежи.
У овој великој еколошкој целини, своје место имају и рибњаци, који су важна места за репродукцију и миграцију строго заштићених врста птица, посебно колонијалних водених птица. Природа овде не признаје границе које је човек исцртао, птица не зна где престаје један режим заштите, а почиње други. Она само тражи воду, храну и сигурно место за гнездо. Зато и човек мора да посматра Потамишје као целину.
Посебност овог предела није само у броју врста. Наиме, уз обод заштићеног подручја равномерно је распоређено 17 села, која чувају трагове традиционалног живота. Од наивног сликарства и обичаја везаних за банатске милитаре, до производње хране високе вредности и очуване руралне архитектуре. Зато можемо рећи да је Потамишје осим природног добра, и културни пејзаж, а у њему посебно место припада Идвору, родном месту Михајла Пупина. На подручју Потамишја налази се меморијални комплекс посвећен овом светски познатом научнику и физичару, непокретно културно добро од великог значаја.
Можда се вредност једног заштићеног подручја најбоље види онда када престанемо да га посматрамо као нешто што припада само садашњости. Зато су обнова влажних станишта, очување пашњака, заштита птица, одржавање природног режима вода и едукација људи много више од појединачних мера. То су делови исте идеје, да природа не буде само наслеђе које смо добили, већ простор који смо способни да предамо даље.