NEKADA BROJALO 800 ĐAKA, A SAD SPALO NA SEDAM DUŠA, OD KOJIH NAJSTARIJA NEMA NI 50 Selo Kruševica pamti i bolje dane „SAMO DA NAM JE PUTA I AUTOBUSA”, KAŽU MEŠTANI

Pamti se kad je u tamošnjoj školi bilo 800 đaka, postojale su prodavnica, ambulanta, pošta. Danas je čitav kraj skoro opusteo, a zbog loših puteva, ne mogu da dođu ni oni, koji bi da posete stara ognjišta.

Sedamdesetih godina prošlog veka Kruševica je bila opština sa 11 sela. Danas ima sedam stanovnika.

Da to, nažalost, jeste umiruće selo, dovoljno govori to što je Dejan Stojanović među najmlađima, a  1977. je godište.

– Ima ljudi koji dolaze povremeno. Mnogi bi ovamo došli, ali nažalost izbegavaju zbog lošeg puta – ističe Dejan.

Slavko Kanjevac iz sela Široke Njive kaže da ljudi u ovom kraju nema, odnosno jako ih je malo.

– Zima kad dođe, desilo se da sam ja sam u selu prošle godine bio. Izgleda i ove će tako biti. Nije to svejedno – sam, malo je neprijatno. Ali, dobro, pobeđuje ta ljubav prema rodnom kraju – ističe Slavko.

Nekada su, priseća se Mileta Luković iz sela Pestiš, postojale prodavnica, ambulanta, mesna kancelarija, dve kovačnice.

– Nama nije loše ovde, samo hoćemo da napravimo put, dobar, da prolazi autobus kao nekad. I da proradi neke godine i škola naša – navodi Mileta.

Selo oživi svakog septembra, na Malu Gospojinu, slavu ovdašnje crkve, kada se okupe oni koji su otišli odavde i njihovi potomci.

Bojana i Vladimir Luković rođeni su u Nemačkoj. 

– Roditelji su nam iz Pestiša, a kršteni smo ovde, u Kruševici. Mi volimo Srbiju. Volimo ovo mesto. Dolazimo svake godine na odmor. Meni samo žao da put nije baš u redu, ali ipak dolazimo da provedemo vreme ovde – ističu oni.

– Desilo se da smo ovaj kraj, ko pre, ko kasnije, svi napustili, a bogami i zaboravili. Zato koristimo ove momente, ovaj praznik, da se okupimo, barem na jedan dan oživimo ovaj kraj, osvežimo sećanja i pokušamo da u mlađima probudimo osećanja prema ovom kraju – kaže Slavoljub Sretković iz Kruševice.

Đorđe Maslaković iz istog sela dodaje: 

– Mi ljudi u ovim godinama trudimo se da koliko-toliko očuvamo ovaj kraj, da bi na neki način mladima dali povoda da dođu. Ako to uradimo, onda smo uspeli.

Želju da se vrate u zagrljaj netaknute prirode i nestvarne lepote iskazali su mnogi koji su napustili Kruševicu.

Naravno, bez puta nema života ni opstanka.