НЕКАДА БРОЈАЛО 800 ЂАКА, А САД СПАЛО НА СЕДАМ ДУША, ОД КОЈИХ НАЈСТАРИЈА НЕМА НИ 50 Село Крушевица памти и боље дане „САМО ДА НАМ ЈЕ ПУТА И АУТОБУСА”, КАЖУ МЕШТАНИ

Памти се кад је у тамошњој школи било 800 ђака, постојале су продавница, амбуланта, пошта. Данас је читав крај скоро опустео, а због лоших путева, не могу да дођу ни они, који би да посете стара огњишта.

Седамдесетих година прошлог века Крушевица је била општина са 11 села. Данас има седам становника.

Да то, нажалост, јесте умируће село, довољно говори то што је Дејан Стојановић међу најмлађима, а  1977. је годиште.

– Има људи који долазе повремено. Многи би овамо дошли, али нажалост избегавају због лошег пута – истиче Дејан.

Славко Кањевац из села Широке Њиве каже да људи у овом крају нема, односно јако их је мало.

– Зима кад дође, десило се да сам ја сам у селу прошле године био. Изгледа и ове ће тако бити. Није то свеједно – сам, мало је непријатно. Али, добро, побеђује та љубав према родном крају – истиче Славко.

Некада су, присећа се Милета Луковић из села Пестиш, постојале продавница, амбуланта, месна канцеларија, две ковачнице.

– Нама није лоше овде, само хоћемо да направимо пут, добар, да пролази аутобус као некад. И да проради неке године и школа наша – наводи Милета.

Село оживи сваког септембра, на Малу Госпојину, славу овдашње цркве, када се окупе они који су отишли одавде и њихови потомци.

Бојана и Владимир Луковић рођени су у Немачкој. 

– Родитељи су нам из Пестиша, а крштени смо овде, у Крушевици. Ми волимо Србију. Волимо ово место. Долазимо сваке године на одмор. Мени само жао да пут није баш у реду, али ипак долазимо да проведемо време овде – истичу они.

– Десило се да смо овај крај, ко пре, ко касније, сви напустили, а богами и заборавили. Зато користимо ове моменте, овај празник, да се окупимо, барем на један дан оживимо овај крај, освежимо сећања и покушамо да у млађима пробудимо осећања према овом крају – каже Славољуб Сретковић из Крушевице.

Ђорђе Маслаковић из истог села додаје: 

– Ми људи у овим годинама трудимо се да колико-толико очувамо овај крај, да би на неки начин младима дали повода да дођу. Ако то урадимо, онда смо успели.

Жељу да се врате у загрљај нетакнуте природе и нестварне лепоте исказали су многи који су напустили Крушевицу.

Наравно, без пута нема живота ни опстанка.