"Čovečanstvo postaje sve gluplje“ ŽIŽEK O "WOKE" KULTURI: Reč je o napadu više srednje klase na ljude iz niže klase

Žižek mrzi žurke. Mrzi neobavezne razgovore, mrzi da se prebacuje iz jedne grupe u drugu, mrzi duge večere, pa čak mrzi i predavanja.

U poznim godinama postajem pravi mizantrop. Mrzim ljude, kaže on.

Takođe kaže da mrzi mudrost i ideju sporog umiranja. Lista stvari koje mrzi raste se značajno produžava tokom intervjua.

On je uzbunjivač savesti, kontroverzni filozof, čovek koji komotno pliva u vodama političke nekorektnosti.

Voli da provocira onim što govori i svojim idejama. Često se dešava da pre nego što prospe neki od svojih bisera, izgovori upozorenje: "Znam da će ovo biti kontroverzno", a onda zaroni. 
Slovenački mislilac (76), jedan od najuticajnijih i popularnijih filozofa novijeg doba, koji je snažno rezonovao sa određenim segmentima alternativne levice i čije ideje odjekuju i među komunistima i među takozvanim crveno-braon strujama — sam za sebe kaže da je marksista, naslednik Hegelovog nemačkog idealizma i misli francuskog psihoanalitičara Žaka Lakana.

Danas je zabrinut zbog pravca u kojem svet ide, upozorava da se pripremimo za velike krize, i sa dozom istorijskog cinizma primećuje kako nova populistička desnica prisvaja pseudorevolucionarni diskurs, dok je levica, paradoksalno, postala čuvar reda i zakona.

Kako (grčki ekonomista Janis) Varufakis primećuje — i to se već dešava, kaže on.

Ono što Tramp i populisti rade, u praksi jeste revolucija - iako to nije socijalistička revolucija, oni radikalno menjaju kapitalizam kakav poznajemo. Nova populistička desnica je ta koja danas sprovodi revoluciju, dodaje filozof.

"Većina čovečanstva postaje sve gluplja"
 

El Pais: Čuveni nemački filozof Peter Sloterdajk rekao je u intervjuu za "El Pais" u Berlinu jula 2024. da ste jedan od mislilaca za koje je najviše zainteresovan danas. Šta vi mislite o tome.

Žižek: Paradoksalno, Piter Sloterdajk je jedan od nekolicine savremenih filozofa s kojima se osećam istinski povezanim. On nije neokonzervativac, kao što neki ljudi misle; on vidi opasnosti onoga što smatramo progresom. Mislim da je on vrlo svestan da je era evropske demokratske i države socijalnog blagostanja završena.

Sloterdajk je takođe rekao da ste Vi istinski predstavili dimenziju crnog humora u filozofiji - ton koji je zaista nedostajao. On dodaje da je to veliko postignuće, ako imamo u vidu kakva je cena napuštanja prividne ozbiljnosti.

Ja apsolutno prihvatam ovu karakterizaciju, ali mislim da svojim crnim humorom samo verno reprodukujem našu objektivnu stvarnost. Pogledajte šta se odnedavno dešava u Izraelu. Mobilizacija desetina hiljada vojnika zbog totalnog etničkog čišćenja Gaze. Oni izbacuju sve Palestince i znate kako to opravdavaju - najpre religijskim argumentima.

Izrael postaje fundamentalniji od arapskih zemalja koje ga okružuju. Danas se formalno ponaša na isti način kao Islamska država - opravdava političke odluke pozivajući se na svete knjige. A onda njihova vlada kaže da sve to radi da zaštiti Palestince, jer ne mogu da žive u Gazi. Ako to nije crni humor, ja ne znam šta je.

U svojoj najnovijoj knjizi definišete sebe kao "umereno konzervativnog komunistu". Šta to znači?

To znači da sam jednostavno komunista - ne na teoretski ili neki složen način. Pogledajte naš svet danas. Imamo barem tri megaproblema: nuklearni rat, ekološku krizu i veštačku inteligenciju. Govoreći o inteligenciji: u studijama se periodično meri količnik inteligencije. One nedvosmisleno pokazuju da od 2010. većina čovečanstva postaje sve gluplja - doslovno.

Toliko se oslanjamo na digitalnu tehnologiju, da jednostavno manje mislimo i rasuđujemo. Do 2010. bivali smo po malo pametniji svake godine. Sada idemo silaznom putanjom. Šta možemo da uradimo? Potrebna nam je svetska saradnja da se suprotstavimo tome, baš kao i ekološkoj katastrofi i opasnosti od nuklearnog rata. Komunizam, za mene, nije stari Staljinov politbiro. Nama su potrebni obavezujući oblici saradnje.

Nestanak struije u Španiji to je detaljno pokazao, jer smo toliko razvijeni i međusobno povezani, da smo mngoo ranjiviji. Sada mala nesreća, relativno mala prirodna nepogoda, sve parališe. Da bismo se suočili sa ovim problemima, potreban nam je komunizam, shvaćen kao koordinacioni mehanizam, koji ne može biti prepušten tržištima, jer ona ograničavaju suverenitet država.

Da, ali kako to da primenimo?

Ja sam pesimista. Živimo u dobu neznanja. Pričamo o katastrofama, ali ih ne doživljavamo ozbiljno. Želimo da malo više uložimo u zaštitu životne sredine, bla bla bla, ali želimo da nastavimo da živimo svojim relativno udobnim životima. Još se nismo suočili sa dovoljno velikom pretnjom.

Možemo li imati te udobne živote, kako kažete, uz neku formulu nadnacionalnog komunizma?

Ne treba da razmišljamo o komunizmu u totalitarističkim okvirima. Reći ću nešto još luđe. Znate šta se meni, ironično, sviđa kod Donalda Trampa? On je proglasio vanredno stanje na nivou države. Učinio je to iz pogrešnih razloga - zbog problema na granci - ali verujem da moramo da prihvatimo da se približavamo globalnom vanrednom stanju zbog problema s kojima se suočavamo.

"Tramp je ukinuo neoliberalizam"
 

Da li Tramp radi pravu stvar iz pogrešnih razloga? Šta je ono što radi kako treba?

Upravlja dekretima tokom vanrednog stanja. Mi i jesmo u vanrednom stanju. Demokratija - i u ovom trenutku sam vrlo pesimističan - gubi svoju efikasnost. Ono što govorim je vrlo problematično, ali dolazi vremena kada će nam biti potrebno brže i efikasnije donošenje odluka. Tako se radilo u vreme pandemije i Španija je to radila dobro. Centralizovano odlučivanje, ali povezano sa građanskim društvom i građanskim organizacijama. Pandemija je bila dobar primer onoga što nas čeka: vanredno stanje.

Dakle, demokratija nije efikasna u vanrednom stanju?

Ja podržavam demokratiju. Nisam lud. Potrebna nam je sloboda medija. Oni koji su na moći, moraju da dobijaju iskren fidbek o tome šta ljudi misle i znam da se to ne dešava u Kini. Ali u vanrednim okolnostima, ljudi preferiraju efikasnost; oni je prihvataju. Moramo na nivou nacionalne države, naći oblik saradnje koji prevazilazi strukturu vladajuće partije, opozicije i tako dalje. Sa takvim režimom, pažnja je ograničena sledećim izborima. Ono zbog čega se divim Kini je što, iako naravno nema demokratiju, njeni lideri ne moraju da razmišljaju kako će preživeti u naredne četiri godine, nego šta će biti s Kinom dugoročno gledano. Mislim da je to pitanje opstanka.

U naredne dve ili tri godine neće se desiti ništa ozbiljno, ali moj aksiom je da se približavamo vanrednim stanjima.

Da li su nam potrebne autokratije da se s njima nosimo?

Preći ću na još problematičniji aspekt. Nisam protiv harizmatičnih lidera. Dobar lider je onaj koji vam daje nadu. Aparthejd se ne bi završio bez ličnosti kakav je bio Mandela.

Čerčilu se pripisuje izjava: "Demokratija najgori oblik vladavine, ako izuzmemo sve ostale". Slična je situacija sa kapitalizmom; time ste se bavili u knjizi "Problemi u raju". Tačno je da nije fer i da je destruktivan, ali šta je alternativa? Šta je alternativa demokratiji i kapitalizmu?

Ovde ću vam, opet, dati odgovor koji je za mnoge problematičan. Iako se inače ne slažem sa Janisom Varufakisom, slažem se s njim da je levica sanjala o padu neoliberalizma, a onda je došao Tramp i otišao čak i dalje od toga. Tramp je taj koji je manje ili više ukinuo neoliberalizam. Era koju je Nikson započeo 1971. je završena. Ono što je levici potrebno je da zaboravi tu staru, naivnu ideju da je Tramp greška, da treba da se vratimo na pretrampovsku, prepopulističku državu blagostanja. Taj model nas je i doveo do neoliberalizma. A Tramp je uspešnije zaustavio krizu liberalnog kapitalizma nego većina levičara. Prihvatanjem toga, levica mora da smisli nešto novo ili će joj doći kraj.

I šta onda, prema vašem mišljenju, levica treba da uradi?

Znam da je to problematično, ali levica mora da razmišlja u pravcu  - neću reći ukidanja tržišta ili kapitalizma, ali podvrgavanja istih snažnijoj kolektivnoj kontroli. Čak i ako to znači snažniju državu - ali ja ne pričam o nacionalnoj državi. Verujem u više globalnu kontrolu, najpre panevropsku, a onda globalnu. U susret ekološkim pretnjama, prirodnim katastrofama i veštačkoj inteligenciji mora da postoji snažnija globalna saradnja.

Sa svim pretnjama s kojima se suočavamo, da li je moguće misliti o boljem svetu?

Pesimističan sam u pogledu toga. Ne želim da zamišljam bolji svet. Moramo da budemo načisto s tim da su dobri stari dani liberalne socijalne demokratije završeni. Pravila su se promenila. Ne možemo pričati o boljem svetu, ali možemo o kolektivnom opstanku, o nastavku neke vrste normalnog života sa slobodama, u vanrednom stanju.

"Ja sam protiv kansel kulture"
 

Hajde da promenimo temu. Kritike na račun "woke" kulture su sve veće i pristižu i od destince i od levice. Da li ste protiv "woke"-izma?

Ja sam protiv "kansel" kulture. Za ljude koji praktikuju tu kulturu, zvanični cilj je da navodno promovišu diverzitet i inkluziju. Ali ono što zapravo rade je da isključuju one koji ne prihvataju njihovu definiciju inkluzije i tako dalje. Ako izbliza pogledate "woke" kulturu, to je zapravo napad više srednje klase na ljude iz niže klase, prenosi Juronjuz.