"Човечанство постаје све глупље“ ЖИЖЕК О "WОКЕ" КУЛТУРИ: Реч је о нападу више средње класе на људе из ниже класе

Жижек мрзи журке. Мрзи необавезне разговоре, мрзи да се пребацује из једне групе у другу, мрзи дуге вечере, па чак мрзи и предавања.

У позним годинама постајем прави мизантроп. Мрзим људе, каже он.

Такође каже да мрзи мудрост и идеју спорог умирања. Листа ствари које мрзи расте се значајно продужава током интервјуа.

Он је узбуњивач савести, контроверзни филозоф, човек који комотно плива у водама политичке некоректности.

Воли да провоцира оним што говори и својим идејама. Често се дешава да пре него што проспе неки од својих бисера, изговори упозорење: "Знам да ће ово бити контроверзно", а онда зарони. 
Словеначки мислилац (76), један од најутицајнијих и популарнијих филозофа новијег доба, који је снажно резоновао са одређеним сегментима алтернативне левице и чије идеје одјекују и међу комунистима и међу такозваним црвено-браон струјама — сам за себе каже да је марксиста, наследник Хегеловог немачког идеализма и мисли француског психоаналитичара Жака Лакана.

Данас је забринут због правца у којем свет иде, упозорава да се припремимо за велике кризе, и са дозом историјског цинизма примећује како нова популистичка десница присваја псеудореволуционарни дискурс, док је левица, парадоксално, постала чувар реда и закона.

Како (грчки економиста Јанис) Варуфакис примећује — и то се већ дешава, каже он.

Оно што Трамп и популисти раде, у пракси јесте револуција - иако то није социјалистичка револуција, они радикално мењају капитализам какав познајемо. Нова популистичка десница је та која данас спроводи револуцију, додаје филозоф.

"Већина човечанства постаје све глупља"
 

Ел Паис: Чувени немачки филозоф Петер Слотердајк рекао је у интервјуу за "Ел Паис" у Берлину јула 2024. да сте један од мислилаца за које је највише заинтересован данас. Шта ви мислите о томе.

Жижек: Парадоксално, Питер Слотердајк је један од неколицине савремених филозофа с којима се осећам истински повезаним. Он није неоконзервативац, као што неки људи мисле; он види опасности онога што сматрамо прогресом. Мислим да је он врло свестан да је ера европске демократске и државе социјалног благостања завршена.

Слотердајк је такође рекао да сте Ви истински представили димензију црног хумора у филозофији - тон који је заиста недостајао. Он додаје да је то велико постигнуће, ако имамо у виду каква је цена напуштања привидне озбиљности.

Ја апсолутно прихватам ову карактеризацију, али мислим да својим црним хумором само верно репродукујем нашу објективну стварност. Погледајте шта се однедавно дешава у Израелу. Мобилизација десетина хиљада војника због тоталног етничког чишћења Газе. Они избацују све Палестинце и знате како то оправдавају - најпре религијским аргументима.

Израел постаје фундаменталнији од арапских земаља које га окружују. Данас се формално понаша на исти начин као Исламска држава - оправдава политичке одлуке позивајући се на свете књиге. А онда њихова влада каже да све то ради да заштити Палестинце, јер не могу да живе у Гази. Ако то није црни хумор, ја не знам шта је.

У својој најновијој књизи дефинишете себе као "умерено конзервативног комунисту". Шта то значи?

То значи да сам једноставно комуниста - не на теоретски или неки сложен начин. Погледајте наш свет данас. Имамо барем три мегапроблема: нуклеарни рат, еколошку кризу и вештачку интелигенцију. Говорећи о интелигенцији: у студијама се периодично мери количник интелигенције. Оне недвосмислено показују да од 2010. већина човечанства постаје све глупља - дословно.

Толико се ослањамо на дигиталну технологију, да једноставно мање мислимо и расуђујемо. До 2010. бивали смо по мало паметнији сваке године. Сада идемо силазном путањом. Шта можемо да урадимо? Потребна нам је светска сарадња да се супротставимо томе, баш као и еколошкој катастрофи и опасности од нуклеарног рата. Комунизам, за мене, није стари Стаљинов политбиро. Нама су потребни обавезујући облици сарадње.

Нестанак струије у Шпанији то је детаљно показао, јер смо толико развијени и међусобно повезани, да смо мнгоо рањивији. Сада мала несрећа, релативно мала природна непогода, све паралише. Да бисмо се суочили са овим проблемима, потребан нам је комунизам, схваћен као координациони механизам, који не може бити препуштен тржиштима, јер она ограничавају суверенитет држава.

Да, али како то да применимо?

Ја сам песимиста. Живимо у добу незнања. Причамо о катастрофама, али их не доживљавамо озбиљно. Желимо да мало више уложимо у заштиту животне средине, бла бла бла, али желимо да наставимо да живимо својим релативно удобним животима. Још се нисмо суочили са довољно великом претњом.

Можемо ли имати те удобне животе, како кажете, уз неку формулу наднационалног комунизма?

Не треба да размишљамо о комунизму у тоталитаристичким оквирима. Рећи ћу нешто још луђе. Знате шта се мени, иронично, свиђа код Доналда Трампа? Он је прогласио ванредно стање на нивоу државе. Учинио је то из погрешних разлога - због проблема на гранци - али верујем да морамо да прихватимо да се приближавамо глобалном ванредном стању због проблема с којима се суочавамо.

"Трамп је укинуо неолиберализам"
 

Да ли Трамп ради праву ствар из погрешних разлога? Шта је оно што ради како треба?

Управља декретима током ванредног стања. Ми и јесмо у ванредном стању. Демократија - и у овом тренутку сам врло песимистичан - губи своју ефикасност. Оно што говорим је врло проблематично, али долази времена када ће нам бити потребно брже и ефикасније доношење одлука. Тако се радило у време пандемије и Шпанија је то радила добро. Централизовано одлучивање, али повезано са грађанским друштвом и грађанским организацијама. Пандемија је била добар пример онога што нас чека: ванредно стање.

Дакле, демократија није ефикасна у ванредном стању?

Ја подржавам демократију. Нисам луд. Потребна нам је слобода медија. Они који су на моћи, морају да добијају искрен фидбек о томе шта људи мисле и знам да се то не дешава у Кини. Али у ванредним околностима, људи преферирају ефикасност; они је прихватају. Морамо на нивоу националне државе, наћи облик сарадње који превазилази структуру владајуће партије, опозиције и тако даље. Са таквим режимом, пажња је ограничена следећим изборима. Оно због чега се дивим Кини је што, иако наравно нема демократију, њени лидери не морају да размишљају како ће преживети у наредне четири године, него шта ће бити с Кином дугорочно гледано. Мислим да је то питање опстанка.

У наредне две или три године неће се десити ништа озбиљно, али мој аксиом је да се приближавамо ванредним стањима.

Да ли су нам потребне аутократије да се с њима носимо?

Прећи ћу на још проблематичнији аспект. Нисам против харизматичних лидера. Добар лидер је онај који вам даје наду. Апартхејд се не би завршио без личности какав је био Мандела.

Черчилу се приписује изјава: "Демократија најгори облик владавине, ако изузмемо све остале". Слична је ситуација са капитализмом; тиме сте се бавили у књизи "Проблеми у рају". Тачно је да није фер и да је деструктиван, али шта је алтернатива? Шта је алтернатива демократији и капитализму?

Овде ћу вам, опет, дати одговор који је за многе проблематичан. Иако се иначе не слажем са Јанисом Варуфакисом, слажем се с њим да је левица сањала о паду неолиберализма, а онда је дошао Трамп и отишао чак и даље од тога. Трамп је тај који је мање или више укинуо неолиберализам. Ера коју је Никсон започео 1971. је завршена. Оно што је левици потребно је да заборави ту стару, наивну идеју да је Трамп грешка, да треба да се вратимо на претрамповску, препопулистичку државу благостања. Тај модел нас је и довео до неолиберализма. А Трамп је успешније зауставио кризу либералног капитализма него већина левичара. Прихватањем тога, левица мора да смисли нешто ново или ће јој доћи крај.

И шта онда, према вашем мишљењу, левица треба да уради?

Знам да је то проблематично, али левица мора да размишља у правцу  - нећу рећи укидања тржишта или капитализма, али подвргавања истих снажнијој колективној контроли. Чак и ако то значи снажнију државу - али ја не причам о националној држави. Верујем у више глобалну контролу, најпре паневропску, а онда глобалну. У сусрет еколошким претњама, природним катастрофама и вештачкој интелигенцији мора да постоји снажнија глобална сарадња.

Са свим претњама с којима се суочавамо, да ли је могуће мислити о бољем свету?

Песимистичан сам у погледу тога. Не желим да замишљам бољи свет. Морамо да будемо начисто с тим да су добри стари дани либералне социјалне демократије завршени. Правила су се променила. Не можемо причати о бољем свету, али можемо о колективном опстанку, о наставку неке врсте нормалног живота са слободама, у ванредном стању.

"Ја сам против кансел културе"
 

Хајде да променимо тему. Критике на рачун "woke" културе су све веће и пристижу и од дестинце и од левице. Да ли сте против "woke"-изма?

Ја сам против "кансел" културе. За људе који практикују ту културу, званични циљ је да наводно промовишу диверзитет и инклузију. Али оно што заправо раде је да искључују оне који не прихватају њихову дефиницију инклузије и тако даље. Ако изблиза погледате "woke" културу, то је заправо напад више средње класе на људе из ниже класе, преноси Јуроњуз.