REZON: Elita u ulozi mase
Šest meseci su vlast pokušavali da promene na ulici. Kad im je postalo očigledno da nemaju dovoljno snage za prevrat, odlučili su se za kombinaciju dve taktike. Trockog i američke CIA. Blokada i izbori
Masa se ne zadovoljava uslovima ni obećanjima. Ona želi da doživi najveći osećaj svoje snage i strasti, i u tu svrhu uvek iznova koristi sve društvene povode i zahteve. Kad je Kaneti pisao svoje remek delo „Masa i moć” očevi i oci današnje pobunjene srpske elite bili su stubovi komunističkog režima, u kom je ceo narod bio masa - a oni elita.
Oni koji su najviše imali u komunizmu, dva puta su 1989. i 2000. rušili svoju tvorevinu da bi imali još više. A narod još manje. Onda se 2012. desio obrt. Obični, pristojni, ali marginalizovani i poniženi su dobili priliku i privilegiju da se pitaju umesto elite. Od 1. novembra prisustvujemo pokušaju veoma bizarne revolucije. Buržoazija protestuje protiv proletera.
Komunizam je, kao i sve revolucije predstavljao evoluciju mase u elitu. Sada elita evoluira u masu. Ko god sumnja nek pročita šta o grupnom ritmičkom poskakivanju i uzvikivanju pišu Spenser, Džejms, Boas, Dirkem, Levi Štros, Morgan, Le Bon, Troter. Ko god veruje u spontanost i originalnu duhovitost pokliča „Ko ne skače taj je ćaci” nek pogleda film „Lov na marsupilamija” iz 2012. godine, u kom, u nastojanju da dođe do novca da pokrije svoje dugove, maskirani prevarant sa svojom decom glumi pleme Paja iz nepoznate prašume. Da bi lažnog novinara ubedili da je na tragu ekskluzivnog otkrića oni poskakuju uzvikujući „Ko ne skače taj nije Paja”.
Celokupna blokadna procesija je pokušaj pretvaranja egocentričnog mišljenja jedne malobrojne klase u opštedruštveni stav. I sud. Studenti nude više demokratije. Koliko? Šta to znači? Šest meseci blokiraju fakultete, škole, sudove, ulice, mostove. Nude apsolutnu samoupravu, bez kontrole. Nude bolje institucije, a rade na njihovom razaranju. To je hiperdemokratija. To je preddržavno doba. Toliko slobode nisu predvideli Platon, Aristotel, Lok, Mil, Hobs, Ruso, Volter, Spinoza i Berlin zajedno. Demokratija i ljudske slobode počivaju na jednostavnom pravilu - dobre su samo dok ne ugrožavaju slobode i prava drugih. Politika bez razmišljanja o neistomišljenicima je besmislica. Politika koja nema plan za sve ljude, nego samo za sebe i uzak broj istomišljenika je izlišna. Da bi neko znao kako da je unapredi, mora znati šta je država, i šta građanima treba.
Politika bez razmišljanja o neistomišljenicima je besmislica. Politika koja nema plan za sve ljude, nego samo za sebe i uzak broj istomišljenika je izlišna. Da bi neko znao kako unaprediti državu, mora znati šta građanima treba. Ljudi ne žele demokratiju zbog nje same, već zbog rezultata koje ona donosi. Demokratija se meri količinom novca koju čovek ima u džepu
Ljudi ne žele demokratiju zbog nje same, već zbog rezultata koje ona donosi. Demokratija se meri količinom novca koju čovek ima u džepu. Količinom i kvalitetom roba i usluga koje može da kupi. Prosečnom građaninu važno je kakva kola vozi, gde može da otputuje, kakav telefon i TV poseduje. Kakvu odeću i obuću ima. Da li ima posao. Je li njegova imovina sigurna. I je li zaštićen od razbojnika. Medijska prava i slobode, u vremenu kad mogu da gledaju više od 500 kanala, da čitaju više od 200 sajtova, i svi imaju naloge na svim društvenim mrežama, zvuče kao krajnja efemerija. Sloboda govora, kad svako može da kaže i napiše šta hoće, zvuči još apstraktnije. Sve reforme koje traže i nude usmerene su ka novom usponu stare elite.
Studenti rade upravo ono što piše u udžbeniku za nenasilnu promenu vlasti. Šest meseci su to pokušavali da urade na ulici. Kad im je postalo očigledno da nemaju dovoljno snage za prevrat, odlučili su se za kombinaciju dve taktike. Trockog i američke CIE. Blokada i izbori! Haos i generalni štrajk! Za saveznika ne biraju narod, nego opoziciju. U teoriji mase, navodi se da je moguće da se dve mase ujedine radi nekog prolaznog zajedničkog poduhvata. Ali, koliko god da se ujedine u žaru zajedničkih interesa, to zauvek ostaju dve odvojene celine. I zato opozicija ne deli njihov entuzijazam. Iz straha, da će, kao što sam napisao još u decembru prošle godine, studenti pokupiti njihove glasove. Opozicija zna da se svaka hajka završava raspodelom. Plen je to što određuje motiv i veličinu hajke. Plen je Srbija, kad se dođe na vlast. Ali, vlast i moć se ne dele. Studenti bi u slučaju da ostvare svoj cilj, ostavili opoziciju na cedilu. I obrnuto. Na isti način, na koji je 2000. na cedilu ostavljen ceo narod.
Ne znam je li naša „pamet” ikada otputovala u neku drugu državu? Je li pažljivo posmatrala i proučavala šta opozicija radi, i kako se ponaša u odnosu na interes zemlje i građana? Nesuvislost njihovog delovanja govori protiv te pretpostavke. Ne treba nigde da putuju. Nek pitaju svoje roditelje. Neće im biti teško da otkriju da su osobe koje im nude podršku ljudi bez sposobnosti da učine išta drugo od onog što su već učinili do 2012 godine. S druge strane, opozicija će ubeđivati narod da država ne može postojati bez njihovog prepredenjaštva. Objašnjavaće da su sakrivajući se iza studenata postigli neverovatan uspeh. A zapravo su nepopravljivi gubitnici. Opozicija zna da studenti čine uslugu Vučiću. Traže upravo ono što on želi. Vanredni izbori su idealan put za definitivni i nepovratni izlazak iz krize.
Autor je stručnjak za odnose s javnošću