РЕЗОН: Елита у улози масе
Шест месеци су власт покушавали да промене на улици. Кад им је постало очигледно да немају довољно снаге за преврат, одлучили су се за комбинацију две тактике. Троцког и америчке ЦИА. Блокада и избори
Маса се не задовољава условима ни обећањима. Она жели да доживи највећи осећај своје снаге и страсти, и у ту сврху увек изнова користи све друштвене поводе и захтеве. Кад је Канети писао своје ремек дело „Маса и моћ” очеви и оци данашње побуњене српске елите били су стубови комунистичког режима, у ком је цео народ био маса - а они елита.
Они који су највише имали у комунизму, два пута су 1989. и 2000. рушили своју творевину да би имали још више. А народ још мање. Онда се 2012. десио обрт. Обични, пристојни, али маргинализовани и понижени су добили прилику и привилегију да се питају уместо елите. Од 1. новембра присуствујемо покушају веома бизарне револуције. Буржоазија протестује против пролетера.
Комунизам је, као и све револуције представљао еволуцију масе у елиту. Сада елита еволуира у масу. Ко год сумња нек прочита шта о групном ритмичком поскакивању и узвикивању пишу Спенсер, Џејмс, Боас, Диркем, Леви Штрос, Морган, Ле Бон, Тротер. Ко год верује у спонтаност и оригиналну духовитост поклича „Ко не скаче тај је ћаци” нек погледа филм „Лов на марсупиламија” из 2012. године, у ком, у настојању да дође до новца да покрије своје дугове, маскирани преварант са својом децом глуми племе Паја из непознате прашуме. Да би лажног новинара убедили да је на трагу ексклузивног открића они поскакују узвикујући „Ко не скаче тај није Паја”.
Целокупна блокадна процесија је покушај претварања егоцентричног мишљења једне малобројне класе у општедруштвени став. И суд. Студенти нуде више демократије. Колико? Шта то значи? Шест месеци блокирају факултете, школе, судове, улице, мостове. Нуде апсолутну самоуправу, без контроле. Нуде боље институције, а раде на њиховом разарању. То је хипердемократија. То је преддржавно доба. Толико слободе нису предвидели Платон, Аристотел, Лок, Мил, Хобс, Русо, Волтер, Спиноза и Берлин заједно. Демократија и људске слободе почивају на једноставном правилу - добре су само док не угрожавају слободе и права других. Политика без размишљања о неистомишљеницима је бесмислица. Политика која нема план за све људе, него само за себе и узак број истомишљеника је излишна. Да би неко знао како да је унапреди, мора знати шта је држава, и шта грађанима треба.
Политика без размишљања о неистомишљеницима је бесмислица. Политика која нема план за све људе, него само за себе и узак број истомишљеника је излишна. Да би неко знао како унапредити државу, мора знати шта грађанима треба. Људи не желе демократију због ње саме, већ због резултата које она доноси. Демократија се мери количином новца коју човек има у џепу
Људи не желе демократију због ње саме, већ због резултата које она доноси. Демократија се мери количином новца коју човек има у џепу. Количином и квалитетом роба и услуга које може да купи. Просечном грађанину важно је каква кола вози, где може да отпутује, какав телефон и ТВ поседује. Какву одећу и обућу има. Да ли има посао. Је ли његова имовина сигурна. И је ли заштићен од разбојника. Медијска права и слободе, у времену кад могу да гледају више од 500 канала, да читају више од 200 сајтова, и сви имају налоге на свим друштвеним мрежама, звуче као крајња ефемерија. Слобода говора, кад свако може да каже и напише шта хоће, звучи још апстрактније. Све реформе које траже и нуде усмерене су ка новом успону старе елите.
Студенти раде управо оно што пише у уџбенику за ненасилну промену власти. Шест месеци су то покушавали да ураде на улици. Кад им је постало очигледно да немају довољно снаге за преврат, одлучили су се за комбинацију две тактике. Троцког и америчке ЦИЕ. Блокада и избори! Хаос и генерални штрајк! За савезника не бирају народ, него опозицију. У теорији масе, наводи се да је могуће да се две масе уједине ради неког пролазног заједничког подухвата. Али, колико год да се уједине у жару заједничких интереса, то заувек остају две одвојене целине. И зато опозиција не дели њихов ентузијазам. Из страха, да ће, као што сам написао још у децембру прошле године, студенти покупити њихове гласове. Опозиција зна да се свака хајка завршава расподелом. Плен је то што одређује мотив и величину хајке. Плен је Србија, кад се дође на власт. Али, власт и моћ се не деле. Студенти би у случају да остваре свој циљ, оставили опозицију на цедилу. И обрнуто. На исти начин, на који је 2000. на цедилу остављен цео народ.
Не знам је ли наша „памет” икада отпутовала у неку другу државу? Је ли пажљиво посматрала и проучавала шта опозиција ради, и како се понаша у односу на интерес земље и грађана? Несувислост њиховог деловања говори против те претпоставке. Не треба нигде да путују. Нек питају своје родитеље. Неће им бити тешко да открију да су особе које им нуде подршку људи без способности да учине ишта друго од оног што су већ учинили до 2012 године. С друге стране, опозиција ће убеђивати народ да држава не може постојати без њиховог препредењаштва. Објашњаваће да су сакривајући се иза студената постигли невероватан успех. А заправо су непоправљиви губитници. Опозиција зна да студенти чине услугу Вучићу. Траже управо оно што он жели. Ванредни избори су идеалан пут за дефинитивни и неповратни излазак из кризе.
Аутор је стручњак за односе с јавношћу