REZON: Montaža: Od Ćacija do kontejner revolucije

Piše: Milorad Bojović

Ako želiš da političkog protivnika ocrniš u javnosti, onda uradi nešto što će svima izgledati kao da je njegovih ruku delo, kaže jedan od glavnih junaka u romanu „Montaža” Vladimira Volkova. Kad je, od 2000. do 2012, širenje autonomije Vojvodine bilo glavni politički program današnje opozicije, na nedeljnom nivou su se deševali incidenti s međunacionalnim predznakom. Rušeni su spomenici na katoličkim grobljima, po uzoru na KGB, koji je u Nemačkoj, zbog širenja bojazni od povampirenja fašizma, s vremena na vreme rušio jevrejske spomenike. Grafiti mržnje ispisivani su brže nego što su mediji to mogli da isprate. Narkomani raznih nacija zloupotrebljavani su za sukobe, kojima je u medijima i političkom diskursu davan ideološki i nacionalistički predznak. Plan je zasnivan na udici da srpski nacionalizam koji se širi iz Beograda ugrožava vojvođanski multionacionalizam, multikulturanost i toleranciju, i da će Vojvodina biti mirna, samo kada dobije adekvatnu samostalnost u odnosu na Beograd. Sedam od 15 sadaših stranaka i pokreta, živelo je punih 12 godina, veoma kvalitetno od te političke nameštaljke. 

Novosađani su sredinom juna svedočili jednoj sličnoj montaži. Ispred kapije Zmaj Jovine gimnazije ispisana su dva grafita. S jedne strane pisalo je „Ćaci je živ”, a s druge strane kapije „Gde ste naci?” Oba grafita semantički i propagandno odgovaraju narativu, parolama i sloganima koje koristi Srpska napredna stranka. I predstavljaju nastavak sage o „Ćaciju”, započetu krajem januara, kad je na istom mestu osvanuo sličnim škrabopisom ispisan grafit „Ćaci u škole”. 

„Ćaci” je među studentima organizatorima blokada, opozicijom, njihovim analitičarima i medijima uzdignut u simbol SNS-a kao stranke nepismenih i niževrednih. I svih koji ih podržavaju. Istovremeno su na drugoj strani studenti u blokadi proglašeni za najpismeniji i najobrazovaniji deo Srbije. To je dovelo do ogromnih društvenih raslojavanja, tenzija i podela među građanima. 

SNS u januaru nije adekvatno reagovao. Grafitu nisu pridavali važnost. Nisu ga smatrali ozbiljnom stvari. Da jesu, odmah bi dokazali da je grafit „Ćaci u škole” nastao u propagandnoj kuhinji suprotne strane

Sve uspešne propagandne montaže se kreiraju na osnovu semiotičkih principa: - medijum je poruka, i znak predstavlja označeno. Sasvim je izvesno da je januarski grafit „Ćaci u škole” bio nameštaljka. Iz više razloga. Napisan je ćirilicom, koja je u propagandnom kosmosu levih liberala simbol netolerancije, nacionalizma i zatucanosti. Nasuprot latinici, koja je za njih simbol prosvećne slobodoumnosti. Nametnuta je logika da onaj ko podržava SNS logično piše ćirilicom, ali pošto je deo nepismene, krezube rulje, ne razlikuje sva slova. 

Svakodnevno bombardovan novim krizama, blokadama škola, fakulteta, ulica, rastom društvenih tenzija, koje su pretile da prerastu u otvoreni sukob među građanima, SNS u januaru nije adekvatno reagovao. Grafitu nisu pridavali važnost. Nisu ga smatrali ozbiljnom stvari. Da jesu, odmah bi dokazali da je grafit „Ćaci u škole” nastao u propagandnoj kuhinji suprotne strane. Nakon što je usledila politička kampanja „Ko ne skače taj je Ćaci”, „Ćacija” su uzdigli u simbol patriotizma i posvećenosti obrazovanju. 

Kroz razne faze, i razne okolnosti, „Ćaci” je evoluirao u nepremostivu ekvidistancu između naprednjaka i organizatora blokada. Studenti i opozicija išli su čak dotle da su članove SNS-a sprečavali da komuniciraju sa građanima i da se bave političkim delovanjem. SNS je tvrdio da je u pitanju nezapamćena politička tiranija, koja svima koji nisu „blokaderi” ukida slobodu govora, slobodu kretanja i slobodu učestvovanja u političkom životu. Tvrdili su da studenti i opozicija demokratiju tumače kao jednoumlje. Stvari su se dodatno zaoštrile nakon napada na „Ćacija” Miloša Pavlovića. Tada je došlo  do lansiranja slogana „bolje Ćaci nego naci”. 

Aristotel je uspostavio pravilo da detalj iz prvog čina, mora imati odsudnu ulogu u razrešenju drame. Nakon januarskog „Ćaci u škole” većina građana je prihvatila da je „Ćaci” sinonim za SNS. Junski povratak „Ćacija” na ogradu Zmaj Jovine gimnazije, trebalo je da izazove nove masovne demonstracije i oživi oštricu i snagu zamrlih protesta. Montaža ovog puta nije uspela. SNS je prozreo nameštaljku, i odmah pozvao policiju da pronađe pisca grafita, njegove naručioce i da o rezultatima istrage obavesti javnost. 

Semiološki ogled o „Ćaciju” razotkrio bi duboke, viševekovne korene stereotipne propagandne podele Srba na ćiriličare i latiničare. Latiničari su za građansko društvo, ćiriličari za nacionalnu državu. Latiničari su za ljudska prava i slobode. Ćiriličari su protiv demokratskih vrednosti. Na toj propagandnoj matrici „pumpaju” se blokade ulica i studentska revolucija. Studenti su za lepši život. Vlast je protiv napretka. Međutim, život najbolje i najubedljivije demantuje svaku propagandu. Građani s jedne strane imaju politički pokret koji im blokadama svakodnevno zagorčava život i ne nudi im nikakav veći i poželjniji životni benefit. Sa druge strane imaju vlast, u čije vreme je prosečna novosadska plata premašila 1.000 evra, sa tendencijom daljeg rasta. Kvalitetna egzistencija je ključna tačka ujedinjavanja ljudi. Lep život je snažniji ujedinitelj od bilo koje destruktivne ideologije.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću