REZON: Veza komunizma, bombardovanja i privatizacije

Piše: Milorad Bojović

NATO bombardovanje predstavljalo je finalnu fazu otimačine započetu komunizmom. Bauk komunizma nije kružio Evropom da bi sirotinji bilo bolje. Bio je prva faza tranzicione pljačke naroda, koja će uslediti početkom 21. veka, nakon bombardovanja, i koja će Srbe učiniti plenom tajkuna i DOS-a. Tako će nastati nova klasa kapitalista, koja će se obogatiti otimajući fabrike koje je gradio narod. Toj novoj klasi ne odgovara vladavina naroda, i zato po svaku cenu žele da se vrati stara ravnoteža moći, u kojoj je država bila njihov servis, a ne sluga naroda. 

Kao i sve dogme, komunizam je izgledao primamljivo. Nudio je finansijsku i svaku drugu ravnopravnost i pravo običnim ljudima da odlučuju o svim državnim pitanjima. Što bi rekao Njegoš „slatka máma no bi na udicu”. To je bila opasna klopka, u koju su ljudi pohrlili sanjajući o pravdi i ukidanju terora bogataša. Šta je bio tajni plan industrijskog kapitalizma? Da pokore svet bez oružja! Da bi se granala i razvojala kapitalističkoj privredi bila je neophodna radna snaga. U Srbiji, Rusiji, Mađarskoj i durgim zemljama bivšeg komunističkog bloka, seljaci su činili 90 odsto stanovništva. Seljak ne živi bogato niti raskošno, ali ima zaokruženu egzistenciju. Ima obezbeđen smeštaj, hranu i odeću. To mu je dovoljno za život. Kapitalu su trebala nova tržišta, i novi kupci. I zato je bilo neophodno da seljaci postanu bezemljaši. Impotom proleteri. Rad u industriji postajao je jedini način da preživi i prehrani porodicu. 

Komunizam u 20. veku čini isto što je uradio kapitalizam u 19. ukidanjem feudalizma. Ukida seljaštvo. Ne sa namerom da ljudi bolje žive, već da kapital više zaradi. Čovek je slobodan ako može samostalno da živi bez obzira na ratne i druge vanredne i teške okolnosti. A to mu omogućava ili poljoprivredno imanje, ili prihodi od više nepovezanih delatnosti. Ako nema odakle da prehrani sebe i porodicu, čovek zavisi od tržišta rada. Od plate, koju mu daje neko drugi. Seljak koji postaje radnik, umesto stvarne slobode dobija lažnu sigurnost. Postaje jedna vrsta modernog roba. Radi koliko drugi to od njega zahtevaju. Dobija naknadu koliko drugi odredi. I jedino što može da uradi ako nečim nije zadovoljan jeste da ode kod drugog poslodavca, i ponudi mu sebe. Ako neće, može da živi kao sirotinja, ili da postane kriminalac. Može da proba da pokrene sopstveni biznis, pa ako ne uspe da se ponovo vrati kod nekog kapitaliste, ili da postane kriminalac.

Da bi se Srbi odrekli slobode i ekonomske sigurnosti koju im je obezbedio Miloš Obrenović, garantujući svakoj porodici kuću s okućnicom, koja nije mogla biti oduzeta, morali su da progutaju udicu da mogu raditi malo, a imati mnogo. Od domaćina svi su postali bezemljaši. Bezemljaš je idealan član kapitalističkog društva. Sve što mu treba mora da kupi. Tako se zatvara krug. 

Iz istih potreba nastala su i ženska prava. Kad su kapitalisti shvatili da je broj radno sposobnih muškaraca ograničen, odlučili su da na isti način prevare i žene. Ponudili su im priču o ravnopravnosti, finansijskoj slobodi i nezavisnosti od volje muškaraca. I šta je bio rezultat toga? Žene su pored svojih kućnih obaveza, počele da rade i u fabrikama. I to za manje para. 

Bombardovanje je bilo produžena ruka kapitalističke moći. Pomoglo je ustoličavanje vlasti DOS-a sa zadatkom da zemlju odvedu u ekonomsku katastrofu, tako što će privredu koju je Milošević srušio na kolena, za male pare prodati strancima i domaćim tajkunima, miljenicima stranih ambasada

Evo šta kažu Engels i Marks 1848. u Komunsitičkom manifestu, toj knjizi receptu za stvaranje nove klase robova. 

- Istočnoindijsko i kinesko tržište, kolonizacija Amerike, razmena sa kolonijama, umnožavanje sredstava za razmenu i robu uopšte dali su trgovini, brodarstvu i industriji dotle neviđeni polet, a time su ubrzali razvitak revolucionarnog elementa u propadajućem feudalnom društvu. Dotadašnji feudalni način rada industrije nije više zadovoljavao tražnju koja je rasla sa novim tržištima - navode oni.

Proletarijat je bio pogonsko gorivo industrije. Kad su ljudi ostali bez zemlje, njidi su bili prinuđeni da rade u fabrikama. Pošto kapitalisti oduvek plaćaju fizibiliti studije, shvatili su da je skupo da samostalno ulažu u razvoj fabrika među industrijski nerazvijenim narodima. Država je u komunizmu od narodnih para, uzetih od poreza i doprinosa gradila fabrike, a onda je dobit od izgrađenih fabrika, ulagala u nove fabrike. Krajnji plan bio je da se izgrađene fabrike kroz privatizaciju poklone kapitalistima, i preuzme celokupno tržište. 

Bombardovanje je bilo produžena ruka kapitalističke moći. Pomoglo je ustoličavanje vlasti DOS-a sa zadatkom da zemlju odvedu u ekonomsku katastrofu, tako što će privredu koju je Milošević srušio na kolena, za male pare prodati strancima i domaćim tajkunima, miljenicima stranih ambasada. Država je postala vlasništvo nekolicine, a ceo narod je kroz kredite postao vlasništvo nekoliko stranih banaka. Ceo program opozicije i studenata zasnovan je na jednoj vrsti neoboljševizma. Da se kroz formu navodne borbe za veća prava, narodu oduzme moć odlučivanja, a ponovo vrati u ruke stranih ambasada. I da ponovnim slabljenjem privrede i rasprodajom javnih preduzeća završe uništavanje koje je zaustavljeno 2012. godine. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću