РЕЗОН: Веза комунизма, бомбардовања и приватизације

Пише: Милорад Бојовић

НАТО бомбардовање представљало је финалну фазу отимачине започету комунизмом. Баук комунизма није кружио Европом да би сиротињи било боље. Био је прва фаза транзиционе пљачке народа, која ће уследити почетком 21. века, након бомбардовања, и која ће Србе учинити пленом тајкуна и ДОС-а. Тако ће настати нова класа капиталиста, која ће се обогатити отимајући фабрике које је градио народ. Тој новој класи не одговара владавина народа, и зато по сваку цену желе да се врати стара равнотежа моћи, у којој је држава била њихов сервис, а не слуга народа. 

Као и све догме, комунизам је изгледао примамљиво. Нудио је финансијску и сваку другу равноправност и право обичним људима да одлучују о свим државним питањима. Што би рекао Његош „слатка мáма но би на удицу”. То је била опасна клопка, у коју су људи похрлили сањајући о правди и укидању терора богаташа. Шта је био тајни план индустријског капитализма? Да покоре свет без оружја! Да би се гранала и развојала капиталистичкој привреди била је неопходна радна снага. У Србији, Русији, Мађарској и дургим земљама бившег комунистичког блока, сељаци су чинили 90 одсто становништва. Сељак не живи богато нити раскошно, али има заокружену егзистенцију. Има обезбеђен смештај, храну и одећу. То му је довољно за живот. Капиталу су требала нова тржишта, и нови купци. И зато је било неопходно да сељаци постану беземљаши. Импотом пролетери. Рад у индустрији постајао је једини начин да преживи и прехрани породицу. 

Комунизам у 20. веку чини исто што је урадио капитализам у 19. укидањем феудализма. Укида сељаштво. Не са намером да људи боље живе, већ да капитал више заради. Човек је слободан ако може самостално да живи без обзира на ратне и друге ванредне и тешке околности. А то му омогућава или пољопривредно имање, или приходи од више неповезаних делатности. Ако нема одакле да прехрани себе и породицу, човек зависи од тржишта рада. Од плате, коју му даје неко други. Сељак који постаје радник, уместо стварне слободе добија лажну сигурност. Постаје једна врста модерног роба. Ради колико други то од њега захтевају. Добија накнаду колико други одреди. И једино што може да уради ако нечим није задовољан јесте да оде код другог послодавца, и понуди му себе. Ако неће, може да живи као сиротиња, или да постане криминалац. Може да проба да покрене сопствени бизнис, па ако не успе да се поново врати код неког капиталисте, или да постане криминалац.

Да би се Срби одрекли слободе и економске сигурности коју им је обезбедио Милош Обреновић, гарантујући свакој породици кућу с окућницом, која није могла бити одузета, морали су да прогутају удицу да могу радити мало, а имати много. Од домаћина сви су постали беземљаши. Беземљаш је идеалан члан капиталистичког друштва. Све што му треба мора да купи. Тако се затвара круг. 

Из истих потреба настала су и женска права. Кад су капиталисти схватили да је број радно способних мушкараца ограничен, одлучили су да на исти начин преваре и жене. Понудили су им причу о равноправности, финансијској слободи и независности од воље мушкараца. И шта је био резултат тога? Жене су поред својих кућних обавеза, почеле да раде и у фабрикама. И то за мање пара. 

Бомбардовање је било продужена рука капиталистичке моћи. Помогло је устоличавање власти ДОС-а са задатком да земљу одведу у економску катастрофу, тако што ће привреду коју је Милошевић срушио на колена, за мале паре продати странцима и домаћим тајкунима, миљеницима страних амбасада

Ево шта кажу Енгелс и Маркс 1848. у Комунситичком манифесту, тој књизи рецепту за стварање нове класе робова. 

- Источноиндијско и кинеско тржиште, колонизација Америке, размена са колонијама, умножавање средстава за размену и робу уопште дали су трговини, бродарству и индустрији дотле невиђени полет, а тиме су убрзали развитак револуционарног елемента у пропадајућем феудалном друштву. Дотадашњи феудални начин рада индустрије није више задовољавао тражњу која је расла са новим тржиштима - наводе они.

Пролетаријат је био погонско гориво индустрије. Кад су људи остали без земље, њиди су били принуђени да раде у фабрикама. Пошто капиталисти одувек плаћају физибилити студије, схватили су да је скупо да самостално улажу у развој фабрика међу индустријски неразвијеним народима. Држава је у комунизму од народних пара, узетих од пореза и доприноса градила фабрике, а онда је добит од изграђених фабрика, улагала у нове фабрике. Крајњи план био је да се изграђене фабрике кроз приватизацију поклоне капиталистима, и преузме целокупно тржиште. 

Бомбардовање је било продужена рука капиталистичке моћи. Помогло је устоличавање власти ДОС-а са задатком да земљу одведу у економску катастрофу, тако што ће привреду коју је Милошевић срушио на колена, за мале паре продати странцима и домаћим тајкунима, миљеницима страних амбасада. Држава је постала власништво неколицине, а цео народ је кроз кредите постао власништво неколико страних банака. Цео програм опозиције и студената заснован је на једној врсти необољшевизма. Да се кроз форму наводне борбе за већа права, народу одузме моћ одлучивања, а поново врати у руке страних амбасада. И да поновним слабљењем привреде и распродајом јавних предузећа завршe уништавање које је заустављено 2012. године. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу