Rastislav Stojsavljević: Trampov zaokret i geopolitička situacija u Evropi

Autor: dr Rastislav Stojsavljević, profesor geopolitike 

Od 2014. godine živimo u „drugom hladnom ratu”. Uspon Rusije i Kine otvorio je put sveta ka multipolarnosti. Politički Zapad je tada počeo da grčevito brani svoje pozicije da sačuva nevidljivu imperiju iz koje je crpeo resurse decenijama.

Paralelno sa branjenjem pozicija na geopolitičkoj ravni, politički Zapad je počeo da se urušava i iznutra. Svedoci smo da je pobedom Donalda Trampa na izborima u SAD nanet ozbiljan udarac američkoj tzv. „dubokoj državi”, tj. onim strukturama koje su već decenijama ispod plašta svake američke administracije lobirale za ostvarivanje svojih planova enormnog bogaćenja i stvaranja sukoba širom sveta. Leva liberalna ideologija sa primesama anarho-terorizma je u defanzivi, ali poluge moći, pre svega u američkom Kongresu nisu još uvek u potpunosti pod kotrolom američkog predsednika i njegovog kabineta. Koliko je jaka američka duboka država videćemo na narednim međuizborima u Americi koji će biti održani u novembru 2026. godine. Tada se bira trećina Senata, gde Republikanci moraju da odbrane većinu svojih mesta, a bira se i čitav Predstavnički dom gde stranka Donalda Trampa takođe ima tesnu većinu. Iako za izbore za Kongres spoljna politika ne igra veliku ulogu kod birača, ipak uspeh Trampa na geopolitičkom planu u međunarodnoj areni može doprineti njegovoj još većoj popularnosti, a samim tim može uticati i na rejting republikanskih kandidata za Kongres koje on bude direktno podržao.

Činjenica je da u ovih devet meseci Tramp imao česte i nepredviđene političke zaokrete, uglavnom kao predmet političkog pritiska. U slučaju manjih i ekonomskih i geopolitičkih slabijih država, to mu je uvek uspevalo. Međutim, u slučaju pritiska na Rusiju i Kinu vidimo da bilo koji manevar ne pomaže. U ratu u Ukrajini Trampova administracija išla je od toplih odnosa uz preispitivanje nekih sankcija Rusiji do isporučivanja dalekometnog naoružanja Ukrajini. Ni jedni ni drugi potezi nisu bili realni, niti očekivani da uspeju. Tražilo se rešenje koje je negde između.

Trenutno smo u fazi kada Donald Tramp pokušava da dodatnom retorikom dâ nadu Ukrajini da će jačim naoružanjem moći da dejstvuje po ruskoj teritoriji i time primorati ovu nuklearnu silu sa kojom je u ratu da traži pregovore i sačuva neke od teritorija. Jasno je da je vojno i geopolitičko rešenje u rukama Moskve i da oni neće odustati od svojih unapred zacrtanih (ali još uvek za javnost tajnih) planova.

Što više američka administracija pokazuje nemoć da privoli Moskvu na mirovno rešenje, Evropska unija shvata da je Rusija sve jača i jača. U tzv. političkim elitama koje trenutno vode većinu država Evropske unije ovakva situacija stvara osećaj panike i ranjivosti. Ekonomsko i ideološko propadanje vrednosti na kojima je poslednjih nekoliko decenija počivala Evropska unija odražava se i na građane. Po anketama gotovo u svim državama dolazi do jačanja konzervativnih i suverenih političkih partija. Time pomenute, tzv. elite shvataju da ukoliko se u Evropskoj uniji sačuva mir u narednih nekoliko godina, oni će imati ozbiljne probleme da ostanu na vlasti. Svaka ekonomska kriza podiže procenat glasova opoziconim partijama. To smo videli na primeru izbora u Češkoj održanih ovog vikenda. Mađarska i Slovačka su već na suverenističkom putu, dok je Poljska najbliža tome.

Važno je primetiti da su suverenističke snage u Evropskoj uniji najjače u državama koje su geografski blizu sukoba u Ukrajini. Države koje su bile nekada u Varšavskom paktu i predstavljale tzv. tampon zonu između Sovjetskog Saveza i NATO pakta. Kada pogledamo i poslednje izbore u Rumuniji jasno je koliko građani u ovim državama ne žele da glasaju za političke partije koje bespogovorno slede aktuelnu politiku Brisela. U Bugarskoj je i danas jak proruski uticaj. Kao pravoslavni narod, oni ne mogu okrenuti u potpunosti leđa Rusiji, kao što to može, na primer, jedna Holandija.

Ukoliko se uzmu u obzir političke prilike u Moldaviji, kao i raspoloženje naroda u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, jasno se vidi da imamo pojas država od severa Poljske do juga Balkanskog poluostrva na čijem čelu su suverenističke stranke, ili je njihov uticaj veoma jak. To znači da Brisel ne može da računa da u tim državama ostvari predominantni antiruski stav jer će svaka od stranaka na vlasti u tim državama da balansira ukoliko vidi da njihov stav protiv Rusije utiče na njihov rejting.

Iz svih ovih razloga se Brisel nada da će oštriji Trampov stav prema Moskvi pomoći i njima. Svaki mogući jači pritisak na Moskvu od strane Vašingtona uticao bi da se napredovanje Moskve uspori. Ovo bi značilo produžetak rata. Brisel je svestan da je povlačenje Rusije sa ratom dobijenih teritorija nemoguće. Jedino čemu mogu da se nadaju je produžetak rata koji bi i njima omogućio duži ostanak na vlasti u Evropskoj uniji. U slučaju povlačenja Trampa iz pregovora oko Ukrajine, a pogotovo smanjivanje i potpuni prestanak vojne pomoći Kijevu, uticao bi na brže napredovanje ruske vojske i mogući potpuni slom Ukrajine. Kao domino efekat bi se tada srušili svi režimi u državama nekadašnje hladnoratovske tampon zone jer bi građani kaznili one koji su godinama ratovali protiv Moskve, u najvećoj meri protiv volje svojih građana i potrošili milijarde dolara svojih poreskih obveznika.

Čini se da je Evropska unija već unapred izgubljena. Ona će iz ovog rata između Istoka i Zapada izaći kao jedini gubitnik. Rusija se ne obazire na pretnje iz Vašingtona. U igri iscrpljivanja stoje veoma dobro, razvijaju svoje odnose sa Kinom i pokazuju svoju moć, dok im se sve više afričkih i azijskih država priključuje. Trampovi zaokreti, pogotovo oni koji oštricu usmeravaju prema Moskvi daju samo lažnu nadu većini država Evropske unije da će Rusija oslabiti i biti poražena u ovom ratu. Ovakvi Trampovi manevri su samo kupovina vremena. Njemu je cilj da se rešenje za rat u Ukrajini nađe sredinom naredne godine kada ovaj geopolitički uspeh može da iskoristi za međuizbore u Americi. Kontrola nad oba doma Kongresa znatno bi mu olakšalo poslednje dve godine njegovog mandata, pre svega kroz obračun sa levim liberalnim strukturama.

Sa druge strane Evropska unija može samo nemoćno da gleda kako se rat nastavlja. Jedino rešenje za opstanak aktuelnih političkih vladajućih partija u Evropskoj uniji je da Rusija bude vojno poražena i ekonomski slomljena. Otud toliko nade polažu u eventualno jače poteze koje bi protiv Moskve preduzeo Tramp, jer ovaj nastavak rata im ne odgovara, zato što ga vide kao „manje zlo”. Nastavak sukoba će samo odložiti pad levih liberalnih političkih stranaka sa vlasti, ali će usloviti veće probleme. Države će biti još siromašnije, socijalni nemiri će se povećati, migrantsko pitanje unutar samih država će se pojačati, što će uticati na još veći rast rejtinga politički desno orijentisanih partija. Trenutni prekid sukoba pod ruskim uslovima bi takođe značio pobede suverenističkih snaga, ali uz mnogo blaže posledice. Zato se aktuelne tzv. političke elite nadaju čudu kroz Trampov eventualni agresivniji stav prema Putinu.

Ipak, ono što bi trebalo imati u vidu je da Tramp ne želi da aktuelne političke strukture ostanu na vlasti u Evropskoj uniji. On bi mnogo bolje sarađivao sa političarima poput Orbana, Fica ili Melonijeve. Stoga promena u političkoj vlasti Evropske unije njemu sasvim odgovara. Ono što takođe odgovara Vašingtonu je ekonomski slaba Evropska unija na kojoj bi se podelile intersne sfere SAD i Rusije. Ovo bi sve veoma dobro iskoristila Kina da preko Balkana pojača trgovinu, tj. prodaju svojih proizvoda u ekonomski slaboj Evropi. Sjedinjene Američke Države bi tada imale evropski poligon za pregovore svesno puštajući Kinu da ostvari određeni uticaj u državama neke nove Evrope, zadržavajući pritom Kinu „na uzdama” na Pacifiku.

Sve navedeno ukazuje da se aktuelni politički lideri Evropske unije džabe nadaju u neki Trampov pobedosnosni napad na Rusiju. Dronovi na minhenskom aerodromu ih vraćaju u surovu realnost.