Растислав Стојсављевић: Трампов заокрет и геополитичка ситуација у Европи

Аутор: др Растислав Стојсављевић, професор геополитике 

Од 2014. године живимо у „другом хладном рату”. Успон Русије и Кине отворио је пут света ка мултиполарности. Политички Запад је тада почео да грчевито брани своје позиције да сачува невидљиву империју из које је црпео ресурсе деценијама.

Паралелно са брањењем позиција на геополитичкој равни, политички Запад је почео да се урушава и изнутра. Сведоци смо да је победом Доналда Трампа на изборима у САД нанет озбиљан ударац америчкој тзв. „дубокој држави”, тј. оним структурама које су већ деценијама испод плашта сваке америчке администрације лобирале за остваривање својих планова енормног богаћења и стварања сукоба широм света. Лева либерална идеологија са примесама анархо-тероризма је у дефанзиви, али полуге моћи, пре свега у америчком Конгресу нису још увек у потпуности под котролом америчког председника и његовог кабинета. Колико је јака америчка дубока држава видећемо на наредним међуизборима у Америци који ће бити одржани у новембру 2026. године. Тада се бира трећина Сената, где Републиканци морају да одбране већину својих места, а бира се и читав Представнички дом где странка Доналда Трампа такође има тесну већину. Иако за изборе за Конгрес спољна политика не игра велику улогу код бирача, ипак успех Трампа на геополитичком плану у међународној арени може допринети његовој још већој популарности, а самим тим може утицати и на рејтинг републиканских кандидата за Конгрес које он буде директно подржао.

Чињеница је да у ових девет месеци Трамп имао честе и непредвиђене политичке заокрете, углавном као предмет политичког притиска. У случају мањих и економских и геополитичких слабијих држава, то му је увек успевало. Међутим, у случају притиска на Русију и Кину видимо да било који маневар не помаже. У рату у Украјини Трампова администрација ишла је од топлих односа уз преиспитивање неких санкција Русији до испоручивања далекометног наоружања Украјини. Ни једни ни други потези нису били реални, нити очекивани да успеју. Тражило се решење које је негде између.

Тренутно смо у фази када Доналд Трамп покушава да додатном реториком дâ наду Украјини да ће јачим наоружањем моћи да дејствује по руској територији и тиме приморати ову нуклеарну силу са којом је у рату да тражи преговоре и сачува неке од територија. Јасно је да је војно и геополитичко решење у рукама Москве и да они неће одустати од својих унапред зацртаних (али још увек за јавност тајних) планова.

Што више америчка администрација показује немоћ да приволи Москву на мировно решење, Европска унија схвата да је Русија све јача и јача. У тзв. политичким елитама које тренутно воде већину држава Европске уније оваква ситуација ствара осећај панике и рањивости. Економско и идеолошко пропадање вредности на којима је последњих неколико деценија почивала Европска унија одражава се и на грађане. По анкетама готово у свим државама долази до јачања конзервативних и суверених политичких партија. Тиме поменуте, тзв. елите схватају да уколико се у Европској унији сачува мир у наредних неколико година, они ће имати озбиљне проблеме да остану на власти. Свака економска криза подиже проценат гласова опозицоним партијама. То смо видели на примеру избора у Чешкој одржаних овог викенда. Мађарска и Словачка су већ на суверенистичком путу, док је Пољска најближа томе.

Важно је приметити да су суверенистичке снаге у Европској унији најјаче у државама које су географски близу сукоба у Украјини. Државе које су биле некада у Варшавском пакту и представљале тзв. тампон зону између Совјетског Савеза и НАТО пакта. Када погледамо и последње изборе у Румунији јасно је колико грађани у овим државама не желе да гласају за политичке партије које беспоговорно следе актуелну политику Брисела. У Бугарској је и данас јак проруски утицај. Као православни народ, они не могу окренути у потпуности леђа Русији, као што то може, на пример, једна Холандија.

Уколико се узму у обзир политичке прилике у Молдавији, као и расположење народа у Србији, Републици Српској, Црној Гори и Северној Македонији, јасно се види да имамо појас држава од севера Пољске до југа Балканског полуострва на чијем челу су суверенистичке странке, или је њихов утицај веома јак. То значи да Брисел не може да рачуна да у тим државама оствари предоминантни антируски став јер ће свака од странака на власти у тим државама да балансира уколико види да њихов став против Русије утиче на њихов рејтинг.

Из свих ових разлога се Брисел нада да ће оштрији Трампов став према Москви помоћи и њима. Сваки могући јачи притисак на Москву од стране Вашингтона утицао би да се напредовање Москве успори. Ово би значило продужетак рата. Брисел је свестан да је повлачење Русије са ратом добијених територија немогуће. Једино чему могу да се надају је продужетак рата који би и њима омогућио дужи останак на власти у Европској унији. У случају повлачења Трампа из преговора око Украјине, а поготово смањивање и потпуни престанак војне помоћи Кијеву, утицао би на брже напредовање руске војске и могући потпуни слом Украјине. Као домино ефекат би се тада срушили сви режими у државама некадашње хладноратовске тампон зоне јер би грађани казнили оне који су годинама ратовали против Москве, у највећој мери против воље својих грађана и потрошили милијарде долара својих пореских обвезника.

Чини се да је Европска унија већ унапред изгубљена. Она ће из овог рата између Истока и Запада изаћи као једини губитник. Русија се не обазире на претње из Вашингтона. У игри исцрпљивања стоје веома добро, развијају своје односе са Кином и показују своју моћ, док им се све више афричких и азијских држава прикључује. Трампови заокрети, поготово они који оштрицу усмеравају према Москви дају само лажну наду већини држава Европске уније да ће Русија ослабити и бити поражена у овом рату. Овакви Трампови маневри су само куповина времена. Њему је циљ да се решење за рат у Украјини нађе средином наредне године када овај геополитички успех може да искористи за међуизборе у Америци. Контрола над оба дома Конгреса знатно би му олакшало последње две године његовог мандата, пре свега кроз обрачун са левим либералним структурама.

Са друге стране Европска унија може само немоћно да гледа како се рат наставља. Једино решење за опстанак актуелних политичких владајућих партија у Европској унији је да Русија буде војно поражена и економски сломљена. Отуд толико наде полажу у евентуално јаче потезе које би против Москве предузео Трамп, јер овај наставак рата им не одговара, зато што га виде као „мање зло”. Наставак сукоба ће само одложити пад левих либералних политичких странака са власти, али ће условити веће проблеме. Државе ће бити још сиромашније, социјални немири ће се повећати, мигрантско питање унутар самих држава ће се појачати, што ће утицати на још већи раст рејтинга политички десно оријентисаних партија. Тренутни прекид сукоба под руским условима би такође значио победе суверенистичких снага, али уз много блаже последице. Зато се актуелне тзв. политичке елите надају чуду кроз Трампов евентуални агресивнији став према Путину.

Ипак, оно што би требало имати у виду је да Трамп не жели да актуелне политичке структуре остану на власти у Европској унији. Он би много боље сарађивао са политичарима попут Орбана, Фица или Мелонијеве. Стога промена у политичкој власти Европске уније њему сасвим одговара. Оно што такође одговара Вашингтону је економски слаба Европска унија на којој би се поделиле интерсне сфере САД и Русије. Ово би све веома добро искористила Кина да преко Балкана појача трговину, тј. продају својих производа у економски слабој Европи. Сједињене Америчке Државе би тада имале европски полигон за преговоре свесно пуштајући Кину да оствари одређени утицај у државама неке нове Европе, задржавајући притом Кину „на уздама” на Пацифику.

Све наведено указује да се актуелни политички лидери Европске уније џабе надају у неки Трампов победосносни напад на Русију. Дронови на минхенском аеродрому их враћају у сурову реалност.