BICIKLOM KROZ VOJVODINU: RAVNJE (1) U „Srpskom Termopilu” sve podseća na Zeku Buljubašu i njegove „golaće”
Posle Radenkovića u smiraj dana stižem u Ravnje, najmlađe selo u Mačvi (osnovano 1882) ali i selo sa veoma burnom istorijom.
Ravnje je prema popisu iz 2022. imalo samo 953 stanovnika što je upola manje nego pre 65 godina, na popisu iz 1961. bilo ih je 1.856. Od tada traje postepeno ali konstantno pražnjenje sela čemu najbolje govore napuštene i polusrušene kuće na koje nailazim. Na nekima je ispisana i već izbledela poruka da je “Kuća na prodaju”, ali kupaca očigledno nema.
U centru sela u sred raskrsnice stoji spomenik Zeki Buljubaši, junaku slavnog Boja na Ravnju koji se ovde zbio. Spomenik je tu podignut 1925. i pored Zeke Buljubaše i njegovih “golaća” posvećen je i poginulima u ratovima 1912-1918.
To je bila jedna od bitaka koja je označila slom Prvog srpskog ustanka. Kako je neki nazivaju “Srpski Termopil”. Bosanski vezir Derendelija i Sulejman-paša Skopljak, komandant turske konjice, ovde su grupisali većinu turskih snaga iz Bosne, i uporno nastojali da slome srpsku odbranu i prodru prema Šapcu. Turci su imali i brojnu konjicu i artiljeriju, a bili su im pridodati i francuski artiljerci i inženjerci koji su Turke obučavali u rukovanju novim francuskim topovima i kopanju laguma za dizanje u vazduh ustaničkih utvrđenja. Prvobitne čarke sa Turcima su se pristizanjem glavnih turskih snaga pretvorile u danonoćne krvave borbe. Trajale su neprekidno 17 dana. U nekoliko navrata Turci su uspevali da prodru u pojedine delove šanca, ali su ih ustanici uspevali ponovo izbaciti. Turci su, zatim, po nagovoru francuskih inženjerskih oficira počeli da kopaju lagume, kako bi se što više približili šancu. Ustaničke starešine održaše sastanak i odlučiše da napuste Ravnje.
Zeka Buljubaša, i svi (oko 800) njegovi „golaći” (hajduci) su hrabro izginuli štiteći odstupnicu ustaničke vojske sa Ravnja. U narodu je od tada ostao izraz „Zasavica — prava kasapnica”.
Karađorđe je uspostavio odbrambenu liniju na zapadu, koja ide linijom Cer-Kitog-Ravnje na Zasavici. Takođe, utvrđuje i Šabačko polje.
Legenda pod zaštitom države
Stari hrast u selu Ravnje poznatiji kao “Grm Zeke Buljubaše” stavljen je pod zaštitu kao memorijalno prirodan spomenik 1979. a nalazi se tačno preko puta “šanca” sa tablom na kojoj su opis i mapa bitke. To drvo je jedno od retko očuvanih stabala hrasta u ovom delu naše zemlje. Smatra se da je star preko 250 godina.
Iako je stablo hrasta veoma oštećeno usled čega mu je vek znatno skraćen, njegova velika starost, lep porast i još očuvana vitalnost, daje veliko obeležje tom selu, s obzirom da se radi o retko očuvanom prirodnom spomeniku, veoma poznatom i omiljenom u narodu, za koje su vezane mnoge legende i narodna predanja.
U toku avgusta 1813. ustaničke snage u Mačvi koje su predvodili Prota Mateja Nenadović, Stojan Čupić, Zeka Buljubaša i drugi, uspešno su zadržavali turske prodore koji su išli pored Save. Ustanici su tu iskopali niz malih šančeva i tu dočekivali tursku vojsku. Kada je tu stigao i Miloš Obrenović sa rudničkom vojskom i Petronije Šišo sa svojim momcima, ustanici grade i dobro utvrđuju ogroman šanac, između Save i Zasavice u Ravnju, koji je u produženoj liniji imao 560 koraka između Save i Zasavice. Zeka Buljubaša se sa svojim hajducima smestio na desnom krilu šanca, a do njega Petronije Šišo. Na ovom šancu prvi se našao vojvoda Sima Katić — Prekodrinac. Posle njega su došle vojvode Miloš Obrenović sa Rudničanima, prota Mateja sa Valjevcima, Luka Lazarević, Stojan Čupić sa Mačvanima i Zeka Buljubaša sa svojim golaćima iz Parašnice.
Tako se na Ravnju okupilo oko 3.000 ustanika sa oko pet topova, dok je Turska vojska brojala oko 15.000 ljudi na čelu sa vezirom Ali-pašom Derendelijom i njegovim zamenikom Sulejman-pašom Skopljakom, komandantom turske konjice. Turci su uz pomoć francuskih inženjera iskopali približnice šancu. Vuk Karadžić navodi da su se Turci toliko približili šancu da su se sa Srbima mogli tući sabljama, jataganima i kukama im otimati barjake.
Sedamnaestog dana borbe, odnosno 17. septembar 1813. na scenu stupaju Zeka Buljubaša i njegovi golaći i čuveni megdandžija Petronije Šišo sa svojim uskocima. Oni su štitili odstupnicu srpskim vođama i ostalim preživelim ustanicima. Dok su imali baruta branili su lanac puškama, a kad im je nestalo municije isukali su noževe i tako napadali Turke. Oni su se hvatali sa Turcima u koštac i u toj borbi prsa u prsa izginuli su svi golaći zajedno sa svojim komandantom Zekom Buljubašom.
Zahvaljujući njihovoj hrabroj borbi do poslednjeg čoveka, srpske vojvode su se izbavile sa preostalom vojskom. Miloš Obrenović je jedva umakao Turcima srušivši iza sebe ćupriju na Modranu, prota Mateja se spasao tako što se domogao tuđeg konja, dok je vojvoda Čupić sa sabljom u ustima preplivao Zasavicu i preko Preseke i Noćaja dospeo u Šabac.
Po dolasku u Šabac, vojvoda Miloš Obrenović je oštro napao komandanta Simu Markovića koji je u Šapcu imao pod komandom 10.000 ljudi, a nije iz neobjašnjivih razloga pritekao u pomoć ustanicima u Ravnju, kao ni ranije onima iz Loznice i Lešnice. Sutradan, 18. septembar 1813. Turci krenu prema Mitrovici i pređu preko Modrana i niz Savu odu ka Šapcu. Posle ovog poraza su nastupili dani kada su živi zavideli mrtvima, jer su Turci sprovodili do tada neviđeni teror nad preostalim ustanicima i stanovništvom.
Bitka na Ravnju je ekranizovana u seriji Vuk Karadžić u 5. epizodi. 2013. pored puta u pravcu Zasavice napravljena je predstava šanca sa tablom na kojoj su mapa i opis bitke. Tri metara visoka skulptura Zeke Buljubaše u drvetu je u međuvremenu očigledno nestala pošto je nisam zatekao na lokaciji. Ostalo je samo zidano postolje na kojem je nekada bila drvena skulptura slavnog vojskovođe.
