БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: РАВЊЕ (1) У „Српском Термопилу” све подсећа на Зеку Буљубашу и његове „голаће”
После Раденковића у смирај дана стижем у Равње, најмлађе село у Мачви (основано 1882) али и село са веома бурном историјом.
Равње је према попису из 2022. имало само 953 становника што је упола мање него пре 65 година, на попису из 1961. било их је 1.856. Од тада траје постепено али константно пражњење села чему најбоље говоре напуштене и полусрушене куће на које наилазим. На некима је исписана и већ избледела порука да је “Кућа на продају”, али купаца очигледно нема.
У центру села у сред раскрснице стоји споменик Зеки Буљубаши, јунаку славног Боја на Равњу који се овде збио. Споменик је ту подигнут 1925. и поред Зеке Буљубаше и његових “голаћа” посвећен је и погинулима у ратовима 1912-1918.
То је била једна од битака која је означила слом Првог српског устанка. Како је неки називају “Српски Термопил”. Босански везир Деренделија и Сулејман-паша Скопљак, командант турске коњице, овде су груписали већину турских снага из Босне, и упорно настојали да сломе српску одбрану и продру према Шапцу. Турци су имали и бројну коњицу и артиљерију, а били су им придодати и француски артиљерци и инжењерци који су Турке обучавали у руковању новим француским топовима и копању лагума за дизање у ваздух устаничких утврђења. Првобитне чарке са Турцима су се пристизањем главних турских снага претвориле у даноноћне крваве борбе. Трајале су непрекидно 17 дана. У неколико наврата Турци су успевали да продру у поједине делове шанца, али су их устаници успевали поново избацити. Турци су, затим, по наговору француских инжењерских официра почели да копају лагуме, како би се што више приближили шанцу. Устаничке старешине одржаше састанак и одлучише да напусте Равње.
Зека Буљубаша, и сви (око 800) његови „голаћи” (хајдуци) су храбро изгинули штитећи одступницу устаничке војске са Равња. У народу је од тада остао израз „Засавица — права касапница”.
Карађорђе је успоставио одбрамбену линију на западу, која иде линијом Цер-Китог-Равње на Засавици. Такође, утврђује и Шабачко поље.
Легенда под заштитом државе
Стари храст у селу Равње познатији као “Грм Зеке Буљубаше” стављен је под заштиту као меморијално природан споменик 1979. а налази се тачно преко пута “шанца” са таблом на којој су опис и мапа битке. То дрво је једно од ретко очуваних стабала храста у овом делу наше земље. Сматра се да је стар преко 250 година.
Иако је стабло храста веома оштећено услед чега му је век знатно скраћен, његова велика старост, леп пораст и још очувана виталност, даје велико обележје том селу, с обзиром да се ради о ретко очуваном природном споменику, веома познатом и омиљеном у народу, за које су везане многе легенде и народна предања.
У току августа 1813. устаничке снаге у Мачви које су предводили Прота Матеја Ненадовић, Стојан Чупић, Зека Буљубаша и други, успешно су задржавали турске продоре који су ишли поред Саве. Устаници су ту ископали низ малих шанчева и ту дочекивали турску војску. Када је ту стигао и Милош Обреновић са рудничком војском и Петроније Шишо са својим момцима, устаници граде и добро утврђују огроман шанац, између Саве и Засавице у Равњу, који је у продуженој линији имао 560 корака између Саве и Засавице. Зека Буљубаша се са својим хајдуцима сместио на десном крилу шанца, а до њега Петроније Шишо. На овом шанцу први се нашао војвода Сима Катић — Прекодринац. После њега су дошле војводе Милош Обреновић са Рудничанима, прота Матеја са Ваљевцима, Лука Лазаревић, Стојан Чупић са Мачванима и Зека Буљубаша са својим голаћима из Парашнице.
Тако се на Равњу окупило око 3.000 устаника са око пет топова, док је Турска војска бројала око 15.000 људи на челу са везиром Али-пашом Деренделијом и његовим замеником Сулејман-пашом Скопљаком, командантом турске коњице. Турци су уз помоћ француских инжењера ископали приближнице шанцу. Вук Караџић наводи да су се Турци толико приближили шанцу да су се са Србима могли тући сабљама, јатаганима и кукама им отимати барјаке.
Седамнаестог дана борбе, односно 17. септембар 1813. на сцену ступају Зека Буљубаша и његови голаћи и чувени мегданџија Петроније Шишо са својим ускоцима. Они су штитили одступницу српским вођама и осталим преживелим устаницима. Док су имали барута бранили су ланац пушкама, а кад им је нестало муниције исукали су ножеве и тако нападали Турке. Они су се хватали са Турцима у коштац и у тој борби прса у прса изгинули су сви голаћи заједно са својим командантом Зеком Буљубашом.
Захваљујући њиховој храброј борби до последњег човека, српске војводе су се избавиле са преосталом војском. Милош Обреновић је једва умакао Турцима срушивши иза себе ћуприју на Модрану, прота Матеја се спасао тако што се домогао туђег коња, док је војвода Чупић са сабљом у устима препливао Засавицу и преко Пресеке и Ноћаја доспео у Шабац.
По доласку у Шабац, војвода Милош Обреновић је оштро напао команданта Симу Марковића који је у Шапцу имао под командом 10.000 људи, а није из необјашњивих разлога притекао у помоћ устаницима у Равњу, као ни раније онима из Лознице и Лешнице. Сутрадан, 18. септембар 1813. Турци крену према Митровици и пређу преко Модрана и низ Саву оду ка Шапцу. После овог пораза су наступили дани када су живи завидели мртвима, јер су Турци спроводили до тада невиђени терор над преосталим устаницима и становништвом.
Битка на Равњу је екранизована у серији Вук Караџић у 5. епизоди. 2013. поред пута у правцу Засавице направљена је представа шанца са таблом на којој су мапа и опис битке. Три метара висока скулптура Зеке Буљубаше у дрвету је у међувремену очигледно нестала пошто је нисам затекао на локацији. Остало је само зидано постоље на којем је некада била дрвена скулптура славног војсковође.
