MANJE POZNATI DETALJI IZ PROŠLOSTI VAROŠI KARLOVAČKE Kafana, pekara i vinarija u Rajačićevoj 5
Rekonstrukcija prve tri privatne kuće u Ulici patrijarha Rajačića na osnovu Zakona o obnovi kulturno-istorijskog nasleđa i podsticanju razvoja Sremskih Karlovaca uskoro će biti privedena kraju.
Od njih tri u najlošijem stanju pre obnove bila je kuća pod brojem 5, koja od 1925. godine pripada porodici Dimitrijević. Kako piše Pavle Vasić u „Umetničkoj topografiji Sremskih Karlovaca“, sagrađena je u 18. veku, ali je 1931. godine prepravljena. Odlikuje je fasada u stilu provincijske secesije koja bi trebalo napokon posle dugog niza decenija da pokaže pravo lice.
Sadašnjim generacijama Karlovčana ona je sigurno poznata po tome što je u njoj živeo Radmilo Dimitrijević Roša (1939–2021), vinogradar i vinar, koji je, iako, pravnik nastavio porodičnu tradiciju. Vinogradarstvo je bila samo jedna delatnost stanovnika te kuće, ali ona koja se prenosila generacijama. Međutim, retki znaju da je u njoj prvobitno, od kako je u rukama Dimitrijevića, bila kafana, a potom i pekara, sve do sedamdesetih godina.
Sadašnjim generacijama Karlovčana ova kuća je sigurno poznata po tome što je u njoj živeo Radmilo Dimitrijević Roša (1939–2021), vinogradar i vinar, koji je, iako pravnik, nastavio porodičnu tradiciju
– Deda mog supruga, Ilija (1888), doselio se sa porodicom u Karlovce iz Bukovca – priča udovica Radmila Dimitrijevića, Dubravka Duda, rođena Leko. – Bila je to zemljoradnička porodica u Bukovcu. Ilija je došao je u Karlovce sa suprugom Katicom i petoro dece: sinovima Slavkom (1911), Lazarom (1912) i Brankom (1923), te kćerima Sofijom (1915) i Draginjom (1921). Odmah po dolasku u Karlovce otvara u kući kafanu pod nazivom „Burence“. Pričali su mi da su se u njegovoj kafani u vreme gradnje državnog puta 1937. godine hranili radnici. Kada sam udajom došla u ovu kuću u njenom prizemnom delu sam zatekla šank i vratanca za kuhinju.
Za vreme Prvog svetskog rata Ilija biva ranjen i ostao je u određenoj meri invalid. Po podacima koji se čuvaju u karlovakom muzeju, preselio se u Karlovce da bi školovao decu. Postarao se da ih sve obezbedi – školuje i kupi kuće. Lazar je završio pravo u Beču. On je živeo u Beogradu, ali je nesrećnim slučajem stradao prilikom kupanja u Dunavu 1947. Draginja je studirala medicinu, ali je nije završila. Udala se za arhitektu i živela u Novom Sadu, dok je Sofija umrla. Branko, koji je živeo koju kuću dalje od roditeljske, bio je prvoborac i kasnije direktor karlovačkog trgovinskog preduzeća „Lipa“. Jedino je Slavko ostao u kući sa roditeljima, izučio pekarski zanat i ceo vek se bavio tim poslom u svojoj kući.
Deda Ilija bio opasan čovek
- Deda Ilija je bio opasan čovek, nepsimen, ali je znao da pravi novce – kaže udovica Radmila Dimitrijevića, Dubravka Duda. – Potpisivao se palcem, no to mu nije smetalo da se uspešno bavi poslom od kog je dobor zarađivao, tako da je svu decu iškolovao i pokupovao im kuće i stanove, računajući i Slavka, koji je izučio zanat i do penzionisanja radio u pekari.
Karlovčani koji ga pamte kažu da mu je posao dobro išao. Imali su i poslugu, koja je brinula o pekari, dok je Spasa, Slavkova žena prodavala hleb u radnji. Mnogima je u dubokom sećanju ostala dvokilogramska vekna od crnog brašna.
Slavka pamte kao vrednog radnika. Pekara je bila u dvorištu i ujutru je ceo kraj mirisao na hleb. Kažu da je bio dobrodušan. Imao je razumevanja za one koji namaju para pa im je davao hleb na veresiju. Sa suprugm Spasenijom (1912) rođenom Petrović takođe iz Bukovca imao je dvoje dece – Radmila Rošu, koji je po završetku prava isprva radio u Novosadskoj industriji nameštaj, a potom u Naftagas prometu, i Katicu (1937) koja je završila englesku književnost i živi u Novom Sadu.
Uz ugostiteljski posao Ilija se bavio i vinogradarstvom. Ta proizvodnja u porodici nije prekidana sve do Radmilove smrti, tačnije koju godinu pre pošto je oboleo i nije mogao da radi više u vinogradu. Dubravka kaže da su ih imali u Rovinama, na Doki i u Ešikovcu. Njen suprug Roša pričao joj je kako je kao dete sa dedom Ilijom odlazio u vinograd i pomagao mu i tako mu se vinogradarstvo podvuklo pod kožu, što je rezultiralo time da se bavio proizvodnjom grožđa i vina uz svoj redovan posao.
Pričali su mi da su se u njegovoj kafani u vreme gradnje državnog puta 1937. godine hranili radnici. Kada sam udajom došla u ovu kuću, kaže Dubravka Dimitrijević, u njenom prizemnom delu sam zatekla šank i vratanca za kuhinju
– Po mom dolasku u kuću Dimitrijevići su još imali običaj da toče vino na čašu u dvorišu. Vremenom su prekinuli s tom praksom. Suprug i ja smo uzgajali rizling, neoplantu i kaberne sovinjon od sorti. Proizvodili smo i bermet, kao i dezertno vino od neoplante koje je bilo plod saradnje sa prof. dr Vladom Kovačom. Sarađivali smo više od 10 godina sa Miroslavom Miškovićem koji je godišnje otkupljivao 15.000 litara vina od nas. Prodavali smo i drugima. Dokupljivali smo grožđe isključivo iz institutskih vinograda pored onoga što smo sa svojih četiri hektara ubirali. Radmilo je voleo vinograd više od svega. Mi smo jedini u Karlovcima obrađivali vinograd kada niko nije – kaže Dubravka.
I sada kada su prodati za vinograde koji su mu pripadali kaže se u Karlovcima da su Rošini. Nažalost, Roša nije imao potomstvo pa se vinogradarska porodična priča završila s njegovom smrću.
Projekat “Dvorci i velelepna zdanja Vojvodine – raskošni čuvari istorije“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press DOO, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.