МАЊЕ ПОЗНАТИ ДЕТАЉИ ИЗ ПРОШЛОСТИ ВАРОШИ КАРЛОВАЧКЕ Кафана, пекара и винарија у Рајачићевој 5
Реконструкција прве три приватне куће у Улици патријарха Рајачића на основу Закона о обнови културно-историјског наслеђа и подстицању развоја Сремских Карловаца ускоро ће бити приведена крају.
Од њих три у најлошијем стању пре обнове била је кућа под бројем 5, која од 1925. године припада породици Димитријевић. Како пише Павле Васић у „Уметничкој топографији Сремских Карловаца“, саграђена је у 18. веку, али је 1931. године преправљена. Одликује је фасада у стилу провинцијске сецесије која би требало напокон после дугог низа деценија да покаже право лице.
Садашњим генерацијама Карловчана она је сигурно позната по томе што је у њој живео Радмило Димитријевић Роша (1939–2021), виноградар и винар, који је, иако, правник наставио породичну традицију. Виноградарство је била само једна делатност становника те куће, али она која се преносила генерацијама. Међутим, ретки знају да је у њој првобитно, од како је у рукама Димитријевића, била кафана, а потом и пекара, све до седамдесетих година.
Садашњим генерацијама Карловчана ова кућа је сигурно позната по томе што је у њој живео Радмило Димитријевић Роша (1939–2021), виноградар и винар, који је, иако правник, наставио породичну традицију
– Деда мог супруга, Илија (1888), доселио се са породицом у Карловце из Буковца – прича удовица Радмила Димитријевића, Дубравка Дуда, рођена Леко. – Била је то земљорадничка породица у Буковцу. Илија је дошао је у Карловце са супругом Катицом и петоро деце: синовима Славком (1911), Лазаром (1912) и Бранком (1923), те кћерима Софијом (1915) и Драгињом (1921). Одмах по доласку у Карловце отвара у кући кафану под називом „Буренце“. Причали су ми да су се у његовој кафани у време градње државног пута 1937. године хранили радници. Када сам удајом дошла у ову кућу у њеном приземном делу сам затекла шанк и вратанца за кухињу.
За време Првог светског рата Илија бива рањен и остао је у одређеној мери инвалид. По подацима који се чувају у карловаком музеју, преселио се у Карловце да би школовао децу. Постарао се да их све обезбеди – школује и купи куће. Лазар је завршио право у Бечу. Он је живео у Београду, али је несрећним случајем страдао приликом купања у Дунаву 1947. Драгиња је студирала медицину, али је није завршила. Удала се за архитекту и живела у Новом Саду, док је Софија умрла. Бранко, који је живео коју кућу даље од родитељске, био је првоборац и касније директор карловачког трговинског предузећа „Липа“. Једино је Славко остао у кући са родитељима, изучио пекарски занат и цео век се бавио тим послом у својој кући.
Деда Илија био опасан човек
- Деда Илија је био опасан човек, непсимен, али је знао да прави новце – каже удовица Радмила Димитријевића, Дубравка Дуда. – Потписивао се палцем, но то му није сметало да се успешно бави послом од ког је добор зарађивао, тако да је сву децу ишколовао и покуповао им куће и станове, рачунајући и Славка, који је изучио занат и до пензионисања радио у пекари.
Карловчани који га памте кажу да му је посао добро ишао. Имали су и послугу, која је бринула о пекари, док је Спаса, Славкова жена продавала хлеб у радњи. Многима је у дубоком сећању остала двокилограмска векна од црног брашна.
Славка памте као вредног радника. Пекара је била у дворишту и ујутру је цео крај мирисао на хлеб. Кажу да је био добродушан. Имао је разумевања за оне који намају пара па им је давао хлеб на вересију. Са супругм Спасенијом (1912) рођеном Петровић такође из Буковца имао је двоје деце – Радмила Рошу, који је по завршетку права испрва радио у Новосадској индустрији намештај, а потом у Нафтагас промету, и Катицу (1937) која је завршила енглеску књижевност и живи у Новом Саду.
Уз угоститељски посао Илија се бавио и виноградарством. Та производња у породици није прекидана све до Радмилове смрти, тачније коју годину пре пошто је оболео и није могао да ради више у винограду. Дубравка каже да су их имали у Ровинама, на Доки и у Ешиковцу. Њен супруг Роша причао јој је како је као дете са дедом Илијом одлазио у виноград и помагао му и тако му се виноградарство подвукло под кожу, што је резултирало тиме да се бавио производњом грожђа и вина уз свој редован посао.
Причали су ми да су се у његовој кафани у време градње државног пута 1937. године хранили радници. Када сам удајом дошла у ову кућу, каже Дубравка Димитријевић, у њеном приземном делу сам затекла шанк и вратанца за кухињу
– По мом доласку у кућу Димитријевићи су још имали обичај да точе вино на чашу у дворишу. Временом су прекинули с том праксом. Супруг и ја смо узгајали ризлинг, неопланту и каберне совињон од сорти. Производили смо и бермет, као и дезертно вино од неопланте које је било плод сарадње са проф. др Владом Ковачом. Сарађивали смо више од 10 година са Мирославом Мишковићем који је годишње откупљивао 15.000 литара вина од нас. Продавали смо и другима. Докупљивали смо грожђе искључиво из институтских винограда поред онога што смо са својих четири хектара убирали. Радмило је волео виноград више од свега. Ми смо једини у Карловцима обрађивали виноград када нико није – каже Дубравка.
И сада када су продати за винограде који су му припадали каже се у Карловцима да су Рошини. Нажалост, Роша није имао потомство па се виноградарска породична прича завршила с његовом смрћу.
Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.