Њиме се, поред осталих, бави, Зорица Ђерговић Јоксимовић, која напомиње да је овај роман пишчево завештање.
- Догађајна и временска згуснутост, за коју се писац определио у „Беснилу“, има, поред формалног, и своје унутрашње, идејно оправдање. Шта нам је том фуриозношћу убрзаног темпа и последичном кондензованом догађајношћу Пекић приказао и поручио? Најпре, да се крхки друштвени поредак оптерећен дуготрајним проблемима и мањкавостима све брже и брже креће ка тачки без повратка, што, с обзиром на то да је реч о процесима дугог трајања, у уобичајеним околностима не бисмо могли да сагледамо, или бар не тако лако, баш као ни неприметне, али извесне промене звезданог неба. Вештачки вирус је агенс, катализатор који ће убрзати и оголити беснило које предуго тиња и омогућити аутору да, ако је већ међународни аеродром „Хитроу“ микрокосмос, онда и временски опсег радње претвори у огледало наше (микро)историје. Заиста, пред нашим очима одвија се представа у којој је приказан свет, али и његова историја, у малом - наводи Зорица Ђерговић Јоксимовић.
На антрополошко и онтолошко зло у овом роману указује Небојша Лазић, закључујући да је „људско зло и његово дејство много ефикасније (асистира му премоћна интелигенција) од оног које наноси било која друга предаторска врста“
„Биоетиком у контексту рата са природом у „Беснилу“ бави се Моња Јовић, која на почетку овог свог рада бележи да „досадашња тумачења која истичу жанровску полиморфност и неупитну значењску слојевитост Пекићевог „Беснила“, као и његову несумњиву књижевну и естетску вредност, пропуштају да увиде не само да форма дела долази из простора научнофантастичног жанра, од ког баштини концепт спознајног онеобичавања, већ и везаност „Беснила“ за један одређени, специјализовани поџанр са којим Пекићев роман води живи дијалог и на чијем је фону у највећој мери и осмишљен“.
Лику Габријела у овом роману посвећен је рад Виолете Р.Митровић, која између осталог, примећује да овај јунак „истодобно траје и као Архангел Габријел, и као митски јунак Тезеј, и као калуђер—флагелант, и као парагон лудости разумеване на специфичан начин, а надасве – као Атлантиђанин. На снази је стога идентитетска симфонија, досезање конвергентног скупа Габријелових појавности које, потичући из различитих контекста, врхуне у јединственом идентитетском склопу“.
Камијеву „Кугу“ и Пекићево „Беснило“ пореди Драгана Бошковић, и помиње да се паралела између ова два дела очитује већ и у самим насловима.
Друго поглавље у овом броју часописа „Поља“, под називом „Илуминације“, посвећено је Францу Кафки, о чијем роману „Замак“ пишу Владимир Гвозден и Yејкоб Бернет. Његовим романима бави се и Улрих Филеборн.
- Нашу интерпретацију можемо закључити неким разматрањима о целини Кафкиних романа. Најпре: шта се може рећи о садржини Кафкиних романескних светова, а да се притом надамо општем слагању? Вероватно неће изазвати противљење ако пођемо од тога да је Кафка створио врло велику блискост између себе и својих главних личности и да је „борба” коју воде његови К.-ови за њега самог од највећег личног значаја. Ако игде, овде имамо права да говоримо о егзистенцијалном стваралаштву – истиче, између осталог, Улрих Филеборн.
На осталим страницама овог броја „Поља“, објављени су преписка Розанова и Флоренског коју је превела Драгиња Рамадански, затим проза Мире Поповић, и стихови Ненада Шапоње, Радивоја Шајтинца, Драгослава Хаџи Танчића, Златка Јурића, Виктора Радоњића, и Алдоне Копкјевич. Ту су и интервју Радмиле Гикић Петровић са Лилијаном Коробком, румунском и молдавском списатељицом, као и прикази књига.
Н. П-ј.
