Те пукотине, или прожимања светова стварности и маште одувек су чиниле суштинску чаролију приповедања и поезије, које слушаоцу или читаоцу предочавају узбудљиву, онеобичену слику животне стварности, откривајући у њој запретене везе са стварима које измичу уобичајеном сазнању реалног света.
Таква спонтана и неспутана игра између реалистичког приповедања и измаштаних, оностраних димензија фантастике представља кључну одлику приповедачког мајсторства новосадског књижевника и редитеља Милана Белегишанина, чија књига “Осмех и остала чуда“ , објављена у издању “Академске књиге“ из Новог Сада, доноси прегршт нових, упечатљиво уобличених прича у којима се овај аутор, у својеврсним реминисценцијама на своја претходна дела, ненаметљиво враћа некима од карактеристичних мотива и простора сопствене прозе. Приповести из нове Белегишанинове књиге притом не губе ништа од своје самосвојне вредности, одводећи читаоца у уверљиво описани свет препознатљивих места из данашњег амбијента места Стари Раковац на обронцима Фрушке горе, описујући и судбине људи који се овде сусрећу, али та проза зачудних обрта открива и ону другу, скривену, метафизичку страну битисања ових јунака са животне маргине. Различита су полазишта и разнородне исходне тачке ових фасцинантних прича, од познате, чудновате легенде из петнаестог века о подизању манастира Раковац на месту где је наводно Рака, велики коморник деспота Јована Бранковића, некада у лову убио јелена, до савремених збивања и снимања документарног филма о овом светилишту и измишљеном мелему у њему, која су довела до неочекиваног, забавног и збуњујућег расплета. Пођеднако су узбудљиве и приповести о судбини некадашњег управника затвора, којег прогањају сени затвореника осуђених на смрт и о необичном сеоском путујућем позоришту двоје луткара, чија последња представа “Коњић грбоњић“ чудесно оздрављује болесног дечака, или описи тајанствених збивања у старој раковачкој кафани “Пећина“ и живота људи и жена који су се овде сусретали и нестајали, да би се касније поново појавили у машти и у данима када је кафана била празна и затворена.
На јединствен начин у овим причама смењују се планови и призори реалности и фантастике у којима се сусрећу, мимоилазе или разговарају реалне личности, обични људи, јуродиви или просјаци са вилењацима и другим митолошким бићима у симболичном колоплету временских, просторних и духовних димензија. Читалац ће у Белегишаниновим причама пронаћи и трауме и духовне ожиљке данашњице у уочавању све израженије равнодушности према другима током туробних деведесетих, помињању бомбардовања 1999. године или пандемије која је леденом руком обавила цео свет, али ови детаљи представљају само датумске одреднице који у садашње време сидре ове ванвременске приповести универзалног значаја.
Као и у својим претходним делима, овај писац остаје доследан сопственом трагалачком приповедном поступку, који се, полазећи од проверљиве грађе обичних животних чињеница, доживљаја и поступака отискује у неизвесну интуитивну авантуру покушаја спознаје целовитости света и живота, која, било је то познато давно пре сусретања са парадоксима квантне физике, на крају увек измиче чулним сазнањима и рационалним објашњењима. Отуда ова, привидно једноставна структура сачињена од најфинијег приповедачког ткива потпуно природно повезује наизглед неспојиве појаве и дијаметрално раздвојене светове, али и пођеднако успешно и сугестивно уводи читаоца у чудесни свет своје прозе, која открива те скривене и наслућене или тек наговештене везе које спајају и укрштају реалност и оно несазнатљиво и ирационално.
На сличан, симболички начин збиљу и машту повезују приче о незнаном скитници Грингу Бећару који на склепаној пијачној тезги продаје магичне кишобране, чаробне веверичје репове и позлаћена пера, такође и повест о злосрећном чудаку Радулу и његовом пријатељевању са усамљеним болесним дечаком, или посмртни дијалог двојице стараца на гробу жене који су обојица волели. У свим овим причама непрестано пулсирају сивило, трагика и тегобе стварног живота, али у њима ипак просијава златни сев светлости и озарење дечјег осмеха, утехе и љубави, која, ето, може да победи и смрт. Нарочиту драж овој прози даје искрена једноставност и непосредност приповедања, као и чедност доживљаја света у њима, коју је аутор успео да сачува у себи, о чему сведочи и навод из приповести “Бајка“: Свет гледамо једном, у детињству ... Остало је сећање, који тако открива чаробни састојак алхемије Белегишанинове приче.
Завршетак ове необичне и изузетно занимљиве збирке прича доноси још и тридесетак забележених описа снова самог аутора, уз пропратне коментаре, а ти својеврсни приповедачки драгуљи на особен начин заокружују књигу, у још једном ауторовом маштовитом поигравању са плановима и перспективама приче. Тек, збирка прича “Осмех и остала чуда“ у пуноћи свог слојевитог и маштовитог приповедања је вредно и успело прозно остварење Милана Белегишанина, које љубитељима књиге нуди јединствено и узбудљиво читалачко искуство.
Б. Хложан
