Ево, ове недеље вас све водимо управо тамо, на свега десетак километара од Новог Сада, где се наменски иде најчешће из гастрономских разлога. А близина града, аеродром, као и прави војвођански шмек који ово салашарско место нуди, највећи су ченејски адути.
- Живот овде на селу доноси много бенефита, макар из моје перспективе - почиње причу новоизабрани председник Савета Месне заједнице Ченеј Милош Вилотијевић, чији корени дубоко сежу међ ове атаре. - Мирно је место, људи се познају, безбедно је за децу, пешке могу да иду у школу... Доста је добро место и за оне који желе да се баве пољопривредом, органском производњом и угоститељством, што је посебно јака грана. Последњих неколико година се интензивно граде објекти за угоститељство, а у понуди има и урбаних и етно варијанти. Лепа је природа, добра храна, добро пиће и добра услуга...
И у све наведено смо се, признајемо, уверили. Нарочито у потенцијал који Ченеј, од око 2.000 становника, заправо има! Само, наравно, треба ослушкивати потребе мештана и уважити могућности села, набавити новац и учинити да ово приградско насеље засија у пуном капацитету.
За људскост треба времена, али вреди чекати
Премда испрва нису с радошћу дочекани, након 20 година живота на Ченеју породица Кузмановић, избегла из Хрватске, коначно је пронашла свој мир. Како се Недељка Нена сећа, а која је крајем деведесетих с мужем и двогодишњим сином у наручју напустила родни крај Мирковац, мештани су за рат кривили избеглице. Међутим, како су се времена променила, а међуљудски односи свели на здрав ниво, жена коју смо срели испред Поште тврди да је испало добро што су се, након Сремске Каменице и Петроварадина, ипак доселили на Ченеј.
- Сад је све нормално и регуларно - тврди Кузмановић, напомињући да нема зависти међу мештанима, али и да се доста тога променило јер су се неки одселили, а неки доселили за све ово време. - Село добро функционише. Једино би било добро да нам је приградски превоз мало редовнији, нарочито викендом. И да имамо пијацу. Овако морам бициклом да идем до Кисача... Али, добро је што смо издвојени од града, па је мир.
- У плану је да изградимо парк, требало би да се подигне и црква, а ни базен не би био лоша солуција, само је за то потребно превелико улагање - размењивали смо идеје с Вилотијевићем, слушали његове планове, а и сами давали покоји савет на који начин би се могло унапредити село. - Супер ми је овај разговор, скроз ми је опуштен и другарски. Добро ми је да чујем шта предлажете. Само, у овом послу је најважније бити дипломата, то сам схватио. Неће нико да вам помогне ако нема личне користи од тога.
А то је, сложићемо се, мање-више свугде проблем. Тако да, осим убеђивачких способности, шарм не сме изостати, што не мањка ни младом председнику, а ни старом селу за које се бори.
- Нешто што је најнеопходније јесте канализација, на томе се и ради, обећање је дато. Прошло се кроз план и програм изградње, остало је да се реши папирологија и с радовима треба да се крене већ за неколико месеци - каже Вилотијевић, додајући да су тренутно у процесу и организовања дежурног лекара који би био трипут недељно у ченејској амбуланти.
Да није лепо, не би се овде живело
- Ја би’ требало да будем домаћин, кад већ жена није ту - дочекује нас, ненајављене госте, Владимир Гверо, на салашу из 1922. године, а на ком живи од почетка ’70. - Не би’ био овде да ми није лепо. Све је исто као и да живиш у кући на селу...
Домаћин је некад имао 40 крава музара, бикове, а сад је остала покоја овца, нешто живине и керуша Дона.
- Сад кад смо остали сами баба и ја, то је нула - прича деда Владимир, додајући како у радњу иде само по квасац, цигаре и кафу. - Никад нисам мерио колико нам је удаљен први комшија. Не чујемо ми њих кад се свађају, не чују ни они нас... Доста се сви дружимо, али смо због короне мало проредили. Не можеш ти од земље ништа, бре... Да нисам био војник на мору, не бих видео море. Коме да оставиш земљу и стоку? А шта друго и да радиш... Имам 30 година радног стажа, редовно сам све уплаћив’о као и вама што скидају, а сад имам пензију 13.800 динара, баба има 12.000, па ти сад размисли да ли од тога може да се
живи.
Иако је Ченеј „прааааво војвођанско село“, наш саговорник предвиђа његову урбанизацију, управо због непосредне близине града, чиме би се, истина, само нарушио шмек места. За сада им свима одговара мир који имају, ма колико живот на селу због тога подразумевао мањак активности и дешавања. Они који се не баве пољорпивредом, запослење траже ван Ченеја или у појединим фирмицама у самом селу.
- Како год човек радио, биће и добрих и лоших коментара, али мени је битно шта ћу оставити иза себе, а желим да све крене како треба - закључује Вилотијевић.
Леа Радловачки
