Književnost je kao poruka u boci

sa reke i one duhovne, uvek ima. Trinaesti gost bio je Milisav Savić, književnik, prevodilac, diplomata, profesor univerziteta, autor osam romana, tri knjige priča i pet knjiga multižanrovske proze. Takođe i dobitnik brojnih priznanja, majstor pripovedanja, potvrđen Ninovom i Andrićevom nagradom.

Sagovornici su mu bili domaćin Đorđe Randelj i Nenad Šaponja, glavni urednik “Agore” i izdavač Savićevih izabranih dela. Iz tog niza, najnovija dva naslova su “Mali glosar kreativnog pisanja” i “La sans pareille:ljubavni roman s dodacima”. Prvi deo naslova na francuskom znači “neuporediva”, a odnosi se na žensku lepotu. I to onu iz legendi, kakva je bila u licu i telu, žena koja je ovekovečena na Botičelijevoj kompoziciji “Proleće”. Savić nam je ispričao da je umrla mlada, sahranjena je u jednoj firentinskoj crkvi, a da je u dnu njenih nogu i slikarev grob.



I ta pripovest mogla bi biti usmeni dodatak romanu, koji je sav u znaku broja deset: toliko ima priča, eseja, mogućih završetaka. Roman teče nelinearno, glavni lik je slikar Hasan, a društveno okruženje su devedesete godine, ali pogled na istoriju iz ličnog ugla . Autor je objasnio da se zaželeo književnog eksperimenta, po ugledu na Savu Damjanova i Đorđa Pisareva, pa je tako nastala ova knjiga.



Budući da je prvu knjigu, a to je zbirka priča “Bugarska baraka” (1969) objavio u 24. godini, Milisavu Saviću (1945)  mora se verovati kada kaže da se ovde od pisanja ne može živeti. Od honorara za prvi roman (“Ljubavi Andrije Kurandića”, 1972) kupio je kola, a danas se od radnika, pa i pisaca,  često očekuje da volontiraju. Dok je bio direktor “Prosvete”, nije mogao da piše (jer se pisanju mora posvetiti najbolji deo stvaralačke energije); u magacinima ovog izdavačkog giganta našao je zalihe sabranih Brozovih dela u 46 knjiga! Danas se arčenje hartije ne smatra društveno odgovornim ponašanjem, mada to mnogi i dalje čine.



Savić je bio poslednji srpsko-hrvatski lektor u Firenci; taj lektorat su, nakon rastura SFRJ, kao i većinu ostalih širom sveta, preuzeli Hrvati. Ono što se ne da uzeti, ostalo je u Savićevim knjigama, poput “Rimskog dnevnika...” , u kojima su ostala  njegova “konzulska vremena”, putopisi i zabeleške sa Apeninskog poluostrva na tragovima Dositeja,  Crnjanskog,  Ljubomira Nenadovića . Nikada mu nije palo na pamet da, kao američki i japanski turisti, po knjigama Dena Brauna istražuje  rimske i druge italijanske lokalitete. Misli takođe da bi diplomatsku službu osvežili i unapredili najbolji naši pisci i novinari.



A Savićev “Mali glosar kreativnog pisanja”, jeste neka vrsta rečnika. Iz te knjige ćete, između ostalog,  saznati da visoko obrazovanje i široko znanje ne škodi da bi neko postao pisac, ali pomenuto ne vredi ništa ako nemate talenta. Zašto je Šekspir najveći pisac, ni jedna nauka do sada nije objasnila; jer genije je neuhvatljiv.



Najprilježniji čitaoci danas su žene, smatra Milisav Savić. A o pisanju, deli mišljenje Danila Kiša, da je književnost kao poruka u boci bačenoj u okean; ta poruka se mora napisati, a da li će stići do onih kojima je namenjena - potpuno je neizvesno.



R. Lotina

 

Sol Belou na srpskoj svadbi



Iako Milisav Savić voli da kaže kako njegova biografija nije zanimljiva, to, jednostavno, nije tačno. Evo samo jednog u nizu dokaza. Prema lokalnim srpskim običajima u Raškoj, Savićevom rodnom gradu, kada se neko ženi, svatovsko kolo igra se na glavnoj raskrsnici. Tada i jedinoj, davne 1968. godine, kada je mladoženja bio Milisav. Budući da je život daleko uzbudljiviji od književnosti, tim putem, baš toga dana, nakon obilaska Studenice, a u pravcu Beogradskog aerodroma, naiđe slavni američki književnik, potonji nobelovac Sol Belou. U pratnji su mu bili prevodioci Miodrag Perišić i Jara Ribnikar. Automobil je morao da zastane, a gostu su objasnili da se ženi jedan mladi pisac, te da se mora sačekati. Veseli svati ponudili su ga rakijom...

Šta je posle bilo, a možda i nije, može se pročitati u pripovetkama Savića i Perišića.