Књижевност је као порука у боци

са реке и оне духовне, увек има. Тринаести гост био је Милисав Савић, књижевник, преводилац, дипломата, професор универзитета, аутор осам романа, три књиге прича и пет књига мултижанровске прозе. Такође и добитник бројних признања, мајстор приповедања, потврђен Ниновом и Андрићевом наградом.

Саговорници су му били домаћин Ђорђе Рандељ и Ненад Шапоња, главни уредник “Агоре” и издавач Савићевих изабраних дела. Из тог низа, најновија два наслова су “Мали глосар креативног писања” и “Ла санс пареилле:љубавни роман с додацима”. Први део наслова на француском значи “неупоредива”, а односи се на женску лепоту. И то ону из легенди, каква је била у лицу и телу, жена која је овековечена на Ботичелијевој композицији “Пролеће”. Савић нам је испричао да је умрла млада, сахрањена је у једној фирентинској цркви, а да је у дну њених ногу и сликарев гроб.



И та приповест могла би бити усмени додатак роману, који је сав у знаку броја десет: толико има прича, есеја, могућих завршетака. Роман тече нелинеарно, главни лик је сликар Хасан, а друштвено окружење су деведесете године, али поглед на историју из личног угла . Аутор је објаснио да се зажелео књижевног експеримента, по угледу на Саву Дамјанова и Ђорђа Писарева, па је тако настала ова књига.



Будући да је прву књигу, а то је збирка прича “Бугарска барака” (1969) објавио у 24. години, Милисаву Савићу (1945)  мора се веровати када каже да се овде од писања не може живети. Од хонорара за први роман (“Љубави Андрије Курандића”, 1972) купио је кола, а данас се од радника, па и писаца,  често очекује да волонтирају. Док је био директор “Просвете”, није могао да пише (јер се писању мора посветити најбољи део стваралачке енергије); у магацинима овог издавачког гиганта нашао је залихе сабраних Брозових дела у 46 књига! Данас се арчење хартије не сматра друштвено одговорним понашањем, мада то многи и даље чине.



Савић је био последњи српско-хрватски лектор у Фиренци; тај лекторат су, након растура СФРЈ, као и већину осталих широм света, преузели Хрвати. Оно што се не да узети, остало је у Савићевим књигама, попут “Римског дневника...” , у којима су остала  његова “конзулска времена”, путописи и забелешке са Апенинског полуострва на траговима Доситеја,  Црњанског,  Љубомира Ненадовића . Никада му није пало на памет да, као амерички и јапански туристи, по књигама Дена Брауна истражује  римске и друге италијанске локалитете. Мисли такође да би дипломатску службу освежили и унапредили најбољи наши писци и новинари.



А Савићев “Мали глосар креативног писања”, јесте нека врста речника. Из те књиге ћете, између осталог,  сазнати да високо образовање и широко знање не шкоди да би неко постао писац, али поменуто не вреди ништа ако немате талента. Зашто је Шекспир највећи писац, ни једна наука до сада није објаснила; јер геније је неухватљив.



Најприљежнији читаоци данас су жене, сматра Милисав Савић. А о писању, дели мишљење Данила Киша, да је књижевност као порука у боци баченој у океан; та порука се мора написати, а да ли ће стићи до оних којима је намењена - потпуно је неизвесно.



Р. Лотина

 

Сол Белоу на српској свадби



Иако Милисав Савић воли да каже како његова биографија није занимљива, то, једноставно, није тачно. Ево само једног у низу доказа. Према локалним српским обичајима у Рашкој, Савићевом родном граду, када се неко жени, сватовско коло игра се на главној раскрсници. Тада и јединој, давне 1968. године, када је младожења био Милисав. Будући да је живот далеко узбудљивији од књижевности, тим путем, баш тога дана, након обиласка Студенице, а у правцу Београдског аеродрома, наиђе славни амерички књижевник, потоњи нобеловац Сол Белоу. У пратњи су му били преводиоци Миодраг Перишић и Јара Рибникар. Аутомобил је морао да застане, а госту су објаснили да се жени један млади писац, те да се мора сачекати. Весели свати понудили су га ракијом...

Шта је после било, а можда и није, може се прочитати у приповеткама Савића и Перишића.