INTERVJU
Anita Panić, publicistkinja, scenaristkinja i rediteljka: Velikana se setimo tek kad odu
Nakon što je sa velikim uspehom prikazano na nedavno održanom Festivalu evropskog filma Palić, dokumentarno ostvarenje Anite Panić „Sve o Kralju po imenu Petar” biće uskoro i deo 39. Montenegro film festivala u Herceg Novom.
– Petar Kralj je po mnogo čemu bio drugačiji, gotovo renesansna ličnost – kaže za „Dnevnik” Anita Panić. – Imala sam i zadovoljstvo da Petra Kralja upoznam za života, dok sam radila na Televiziji Beograd. Pripremajući potom monografiju posvećenu ovom velikanu našeg glumišta, upoznala sam njegovu porodicu, bliske prijatelje i kolege. Pošto se čitavog života bavim dokumentarnim filmom i to sam dugo radila na televiziji, prirodno mi se nametnula ideja: zašto, pored knjige, ne bih snimila i film?
Film o Petru Kralju radili ste duže od deset godina?
– Rad na filmu započela sam 2013. Godine, kada sam završila monografiju. Pronašla sam minimalna sredstva; nešto novca dala je Opština Sremska Mitrovica, grad u kojem je Petar proveo mladost i gde su živeli njegovi roditelji. Oboje su bili profesori i predavali su svom sinu u gimnaziji. Tada smo snimili prve kadrove u Mitrovici i uspeli da pronađemo njegovu najbolju drugaricu iz gimnazijskih dana, koja je veoma emotivno i lepo govorila o Petru iz perioda rane mladosti. Međutim, znate koliko je teško snimiti bilo koji film, pa i dokumentarni. Usledio je veliki vremenski vakuum u kojem se, kada je reč o radu na filmu, ništa nije dešavalo, jer nije bilo novca. Više puta sam aplicirala kod Filmskog centra Srbije, na pokrajinskim konkursima... ali, nažalost, nisam dobila sredstva. Zato je nastao tako dug zastoj. Konačno smo 2025, na jednom beogradskom konkursu uspeli da obezbedimo novac i završimo film.
Da li se tokom tog dugog perioda promenila Vaša početna ideja?
– Kod dokumentarnog filma scenario je po prirodi promenljiviji nego kod igranog. Dokumentarni filmovi su uvek puni iznenađenja. Ipak, ja sam imala čvrst koncept i jasnu predstavu o tome kako želim da film izgleda, pa se, uprkos protoku vremena, u suštini ništa nije mnogo promenilo. Dogodilo se, nažalost, da je u međuvremenu neko od sagovornika preminuo. Ostali glumci i članovi porodice, koje sam planirala da budu deo filma, bili su, pak, kada smo nastavili snimanje, dvanaest godina stariji. To je, međutim, u filmu čak postalo veoma zanimljivo. Materijal je montiran tako da se isti ljudi pojavljuju u razmaku od dvanaest godina, a da čak ni oni sami nisu odmah primetili koliko su u prvim kadrovima bili mlađi. Ta vremenska razlika je postala deo filma. Nisam odustala ni od koncepta ni od dramaturgije kojom sam želela da predstavim tako neobičnog čoveka i velikog glumca kakav je bio Petar Kralj.
Često ističete da monografija, a naročito dokumentarni film, ne treba da pokažu samo ono što je publika videla na sceni ili ekranu, već i čoveka iza uloge. Kakav je Petar Kralj bio kao privatna ličnost?
– Kada sam završila monografiju, imala sam mnogo promocija po Srbiji i regionu. Na jednoj od njih neko iz publike postavio mi je zanimljivo pitanje: zašto sam, među svim velikim srpskim glumcima, izabrala baš Petra Kralja? Odgovorila sam da mi je, kada donesem odluku da radim film ili knjigu o nekome, važno da ta osoba nije samo vrhunski umetnik u svojoj profesiji, nego i dobar čovek. Pouzdano sam znala da je Petar Kralj bio dobar čovek. Meni je važan taj, uslovno rečeno, hrišćanski spoj velikog umetnika i dobrog čoveka. U istoriji književnosti i umetnosti bilo je velikih stvaralaca koji privatno nisu bili dobri ljudi. Za mene je bilo važno da kod Petra postoji i jedno i drugo. Dok sam pripremala monografiju, često sam boravila u čuvenom bifeu Ateljea 212, želeći da osetim atmosferu tog mesta. Mnogi ljudi nisu ni znali da radim knjigu, pa sam ih onako, usput, ispitivala o Petru. Tihomir Stanić je posle Petrove smrti izgovorio jednu veoma snažnu rečenicu: „Znaš, otkako je umro Kralj, ništa više nije isto.“ Kada jedan veliki glumac, bez ikakve sujete, kaže da je „umro Kralj“, to znači da je otišao najbolji među njima i da je on predstavljao meru, standard preko kojeg se teško može. Zato sam došla do zaključka da Petar treba da bude junak i moje knjige i mog filma. Film se zato i zove „Sve o Kralju po imenu Petar“. On nije bio samo kralj svoje profesije, već i kralj ljudske dobrote.
Slika života
– Dokumentarni film je živa slika. Tokom snimanja uvek može da se dogodi nešto nepredviđeno i ljudi mogu da vas iznenade, jer je to živ razgovor. Kada imate pisani tekst, struktura je mnogo čvršća. U dokumentarcu imate žive ljude, njihovu emociju, suze i radost dok govore o Petru Kralju. Mnogi od njih bili su njegovi kućni prijatelji i dugogodišnji saradnici. Želela sam da u film uključim i takozvane obične ljude iz Petrovog okruženja: obućara iz kraja na Dorćolu u kojem je živeo, kao i učitelja tenisa. Petar je, naime, počeo da igra tenis u pedesetoj godini i bio je rešen da u tome bude najbolji. Čitavog života se bavio sportom. Još od gimnazijskih dana igrao je košarku i bio u odličnoj fizičkoj formi. Njegova najbolja drugarica iz gimnazije rekla je da zato i nije čudo što je od svih glumaca mogao da izdrži da igra najviše predstava, jer je bio u stalnom treningu. Bio je sportista čitavog života. Postoji i jedna zanimljiva anegdota. Uspeo je da nagovori Mucija Draškića, tadašnjeg upravnika Ateljea 212, da u Gornjoj sali, u kojoj su se održavale probe, naprave teren za košarku. Tamo su onda igrali glumci i reditelji. Pošto nisu svi bili tako dobri sportisti kao Petar, počele su povrede ruku, nogu... Kada je Muci shvatio da će ostati sa osakaćenim ansamblom, zabranio je bavljenje sportom u pozorištu. Petar je zaista po mnogo čemu bio drugačiji i autentičan. To je ujedno i jedan od odgovora na pitanje zašto sam, među svim velikim glumcima, izabrala baš njega – rekla je sagovornica.
Vaš film otvara i važno pitanje kulture sećanja. Ovi su prostori iznedrili mnogo velikih umetnika, ali je o malom broju njih snimljen dokumentarni film?
– Veoma sam tužna zbog te činjenice, jer je ona istinita. Radila sam 23 godine na Televiziji Beograd, u Dokumentarnoj redakciji i Redakciji za kulturu. Kada sam došla u Redakciju za kulturu, devedesetih godina, odmah sam predložila serijal „Više od umetnosti“. U okviru tog serijala snimala sam dokumentarne filmove o velikim umetnicima iz sveta likovne umetnosti i književnosti za koje šira javnost gotovo da nije znala. Znala sam ko su ti ljudi, ali su oni bili tihi i nisu se eksponirali u javnosti i medijima. Serijal je dugo trajao i radila sam ga upravo zato što sam bila svesna veličine njihove umetnosti i činjenice da će ti filmovi predstavljati ostavštinu za budućnost i kulturnu scenu ove zemlje.
– Petar Kralj, na veliku sreću njegove porodice i svih nas, ima i monografiju i film. Moram, međutim, da konstatujem da veoma malo umetnika u Srbiji ima bilo jedno bilo drugo. Mnogi nemaju ni monografiju ni film. Posle monografije o Petru, uradila sam i monografije o Mileni Dravić i Nedi Arnerić, našim velikim filmskim glumicama. Recimo, kada sam 2017. počela da radim knjigu o Mileni, govorila sam ljudima iz Filmskog centra: dajte nam bilo kakvu kameru, nešto skromno, moramo da je snimamo, žena nije dobro. Decenijama se bavim filmom i znala sam koliko je to važno. Odgovor je bio da nema novca i da moramo da se pojavimo na konkursu. Isto se dogodilo i sa Nedom. Obe su bile žive kada sam počela da radim monografije o njima, a sa Nedom sam bila i privatno prijateljica. Mogli smo da napravimo fantastične filmske priče o njima, ali se to, nažalost, nije dogodilo.
Šta vam najviše smeta u načinu na koji se institucije i mediji odnose prema velikim umetnicima nakon njihove smrti?
– Često kažem da se na nacionalnom servisu, kada premine veliki umetnik, napravi nešto najgore: takozvani „In memoriam“, okrugli sto koji meni ponekad deluje kao parastos. Okupe se prijatelji i kolege i govore o tome kako je neko bio dobar čovek i veliki umetnik, a televizija eventualno reprizira dva ili tri njegova najbolja filma. I to je sve. Za razliku od nas, televizije kao što su Arte, francuski kanali, Channel 4 ili BBC veoma vode računa o kulturi sećanja. Oni za života umetnika, dok su još u najvećem stvaralačkom naponu, snimaju ozbiljne i produkciono zahtevne filmove. Ne žale novac, pa zato danas postoje veliki dokumentarni filmovi o Ivu Montanu, Žanu Gabenu i mnogim drugim umetnicima. Kada je preminuo Dragan Nikolić, dobili smo okrugli sto i nekoliko njegovih filmova. Tek mnogo godina posle njegove smrti nastala je monografija, i to zahvaljujući inicijativi novinarke koja je bila kućni prijatelj porodice. Da nije bilo tog ličnog odnosa, možda ni ta ideja ne bi bila realizovana. To je tužna priča.
Znači li to da kod nas suštinski ne postoji kultura sećanja?
– Nažalost, ne postoji u dovoljnoj meri. Nemamo ono što ja zovem ostavštinom za budućnost. Svedoci smo da, koji god događaj da se dogodi, bio on lep ili ružan, mi ga veoma brzo zaboravimo. Zaboravljamo pametne i dobre ljude koji su svojim delom zadužili Srbiju, bez obzira na to da li su se bavili umetnošću, naukom ili nečim trećim. Navešću vam primer iz dokumentarnog filma koji sam, radeći na televiziji, snimala o Dubravki Nešović. Ona je studirala zajedno sa Biserkom Cvejić i Radmilom Bakočević, magistrirala je u Belgiji, bila je velika operska umetnica, a umrla je u bedi, u staračkom domu. Praktično je gladovala. Ispričala mi je priču o Ivu Montanu. Kada se Montan povukao, tadašnji predsednik Francuske Fransoa Miteran došao je sa članovima vlade u njegovu kuću i rekao mu: „Gospodine Montan, Vi ste svojom umetnošću zadužili Francusku. Došao sam da vas pitam šta Francuska sada može da učini za Vas.“ Eto, u toj rečenici je ceo odgovor.