ИНТЕРВЈУ
Анита Панић, публицисткиња, сценаристкиња и редитељка: Великана се сетимо тек кад оду
Након што је са великим успехом приказанo на недавно одржаном Фестивалу европског филма Палић, документарно остварење Аните Панић „Све о Краљу по имену Петар” биће ускоро и део 39. Монтенегро филм фестивала у Херцег Новом.
– Петар Краљ је по много чему био другачији, готово ренесансна личност – каже за „Дневник” Анита Панић. – Имала сам и задовољство да Петра Краља упознам за живота, док сам радила на Телевизији Београд. Припремајући потом монографију посвећену овом великану нашег глумишта, упознала сам његову породицу, блиске пријатеље и колеге. Пошто се читавог живота бавим документарним филмом и то сам дуго радила на телевизији, природно ми се наметнула идеја: зашто, поред књиге, не бих снимила и филм?
Филм о Петру Краљу радили сте дуже од десет година?
– Рад на филму започела сам 2013. Године, када сам завршила монографију. Пронашла сам минимална средства; нешто новца дала је Општина Сремска Митровица, град у којем је Петар провео младост и где су живели његови родитељи. Обоје су били професори и предавали су свом сину у гимназији. Тада смо снимили прве кадрове у Митровици и успели да пронађемо његову најбољу другарицу из гимназијских дана, која је веома емотивно и лепо говорила о Петру из периода ране младости. Међутим, знате колико је тешко снимити било који филм, па и документарни. Уследио је велики временски вакуум у којем се, када је реч о раду на филму, ништа није дешавало, јер није било новца. Више пута сам аплицирала код Филмског центра Србије, на покрајинским конкурсима... али, нажалост, нисам добила средства. Зато је настао тако дуг застој. Коначно смо 2025, на једном београдском конкурсу успели да обезбедимо новац и завршимо филм.
Да ли се током тог дугог периода променила Ваша почетна идеја?
– Код документарног филма сценарио је по природи променљивији него код играног. Документарни филмови су увек пуни изненађења. Ипак, ја сам имала чврст концепт и јасну представу о томе како желим да филм изгледа, па се, упркос протоку времена, у суштини ништа није много променило. Догодило се, нажалост, да је у међувремену неко од саговорника преминуо. Остали глумци и чланови породице, које сам планирала да буду део филма, били су, пак, када смо наставили снимање, дванаест година старији. То је, међутим, у филму чак постало веома занимљиво. Материјал је монтиран тако да се исти људи појављују у размаку од дванаест година, а да чак ни они сами нису одмах приметили колико су у првим кадровима били млађи. Та временска разлика је постала део филма. Нисам одустала ни од концепта ни од драматургије којом сам желела да представим тако необичног човека и великог глумца какав је био Петар Краљ.
Често истичете да монографија, а нарочито документарни филм, не треба да покажу само оно што је публика видела на сцени или екрану, већ и човека иза улоге. Какав је Петар Краљ био као приватна личност?
– Када сам завршила монографију, имала сам много промоција по Србији и региону. На једној од њих неко из публике поставио ми је занимљиво питање: зашто сам, међу свим великим српским глумцима, изабрала баш Петра Краља? Одговорила сам да ми је, када донесем одлуку да радим филм или књигу о некоме, важно да та особа није само врхунски уметник у својој професији, него и добар човек. Поуздано сам знала да је Петар Краљ био добар човек. Мени је важан тај, условно речено, хришћански спој великог уметника и доброг човека. У историји књижевности и уметности било је великих стваралаца који приватно нису били добри људи. За мене је било важно да код Петра постоји и једно и друго. Док сам припремала монографију, често сам боравила у чувеном бифеу Атељеа 212, желећи да осетим атмосферу тог места. Многи људи нису ни знали да радим књигу, па сам их онако, успут, испитивала о Петру. Тихомир Станић је после Петрове смрти изговорио једну веома снажну реченицу: „Знаш, откако је умро Краљ, ништа више није исто.“ Када један велики глумац, без икакве сујете, каже да је „умро Краљ“, то значи да је отишао најбољи међу њима и да је он представљао меру, стандард преко којег се тешко може. Зато сам дошла до закључка да Петар треба да буде јунак и моје књиге и мог филма. Филм се зато и зове „Све о Краљу по имену Петар“. Он није био само краљ своје професије, већ и краљ људске доброте.
Слика живота
– Документарни филм је жива слика. Током снимања увек може да се догоди нешто непредвиђено и људи могу да вас изненаде, јер је то жив разговор. Када имате писани текст, структура је много чвршћа. У документарцу имате живе људе, њихову емоцију, сузе и радост док говоре о Петру Краљу. Многи од њих били су његови кућни пријатељи и дугогодишњи сарадници. Желела сам да у филм укључим и такозване обичне људе из Петровог окружења: обућара из краја на Дорћолу у којем је живео, као и учитеља тениса. Петар је, наиме, почео да игра тенис у педесетој години и био је решен да у томе буде најбољи. Читавог живота се бавио спортом. Још од гимназијских дана играо је кошарку и био у одличној физичкој форми. Његова најбоља другарица из гимназије рекла је да зато и није чудо што је од свих глумаца могао да издржи да игра највише представа, јер је био у сталном тренингу. Био је спортиста читавог живота. Постоји и једна занимљива анегдота. Успео је да наговори Муција Драшкића, тадашњег управника Атељеа 212, да у Горњој сали, у којој су се одржавале пробе, направе терен за кошарку. Тамо су онда играли глумци и редитељи. Пошто нису сви били тако добри спортисти као Петар, почеле су повреде руку, ногу... Када је Муци схватио да ће остати са осакаћеним ансамблом, забранио је бављење спортом у позоришту. Петар је заиста по много чему био другачији и аутентичан. То је уједно и један од одговора на питање зашто сам, међу свим великим глумцима, изабрала баш њега – рекла је саговорница.
Ваш филм отвара и важно питање културе сећања. Ови су простори изнедрили много великих уметника, али је о малом броју њих снимљен документарни филм?
– Веома сам тужна због те чињенице, јер је она истинита. Радила сам 23 године на Телевизији Београд, у Документарној редакцији и Редакцији за културу. Када сам дошла у Редакцију за културу, деведесетих година, одмах сам предложила серијал „Више од уметности“. У оквиру тог серијала снимала сам документарне филмове о великим уметницима из света ликовне уметности и књижевности за које шира јавност готово да није знала. Знала сам ко су ти људи, али су они били тихи и нису се експонирали у јавности и медијима. Серијал је дуго трајао и радила сам га управо зато што сам била свесна величине њихове уметности и чињенице да ће ти филмови представљати оставштину за будућност и културну сцену ове земље.
– Петар Краљ, на велику срећу његове породице и свих нас, има и монографију и филм. Морам, међутим, да констатујем да веома мало уметника у Србији има било једно било друго. Многи немају ни монографију ни филм. После монографије о Петру, урадила сам и монографије о Милени Дравић и Неди Арнерић, нашим великим филмским глумицама. Рецимо, када сам 2017. почела да радим књигу о Милени, говорила сам људима из Филмског центра: дајте нам било какву камеру, нешто скромно, морамо да је снимамо, жена није добро. Деценијама се бавим филмом и знала сам колико је то важно. Одговор је био да нема новца и да морамо да се појавимо на конкурсу. Исто се догодило и са Недом. Обе су биле живе када сам почела да радим монографије о њима, а са Недом сам била и приватно пријатељица. Могли смо да направимо фантастичне филмске приче о њима, али се то, нажалост, није догодило.
Шта вам највише смета у начину на који се институције и медији односе према великим уметницима након њихове смрти?
– Често кажем да се на националном сервису, када премине велики уметник, направи нешто најгоре: такозвани „In memoriam“, округли сто који мени понекад делује као парастос. Окупе се пријатељи и колеге и говоре о томе како је неко био добар човек и велики уметник, а телевизија евентуално репризира два или три његова најбоља филма. И то је све. За разлику од нас, телевизије као што су Arte, француски канали, Channel 4 или BBC веома воде рачуна о култури сећања. Они за живота уметника, док су још у највећем стваралачком напону, снимају озбиљне и продукционо захтевне филмове. Не жале новац, па зато данас постоје велики документарни филмови о Иву Монтану, Жану Габену и многим другим уметницима. Када је преминуо Драган Николић, добили смо округли сто и неколико његових филмова. Тек много година после његове смрти настала је монографија, и то захваљујући иницијативи новинарке која је била кућни пријатељ породице. Да није било тог личног односа, можда ни та идеја не би била реализована. То је тужна прича.
Значи ли то да код нас суштински не постоји култура сећања?
– Нажалост, не постоји у довољној мери. Немамо оно што ја зовем оставштином за будућност. Сведоци смо да, који год догађај да се догоди, био он леп или ружан, ми га веома брзо заборавимо. Заборављамо паметне и добре људе који су својим делом задужили Србију, без обзира на то да ли су се бавили уметношћу, науком или нечим трећим. Навешћу вам пример из документарног филма који сам, радећи на телевизији, снимала о Дубравки Нешовић. Она је студирала заједно са Бисерком Цвејић и Радмилом Бакочевић, магистрирала је у Белгији, била је велика оперска уметница, а умрла је у беди, у старачком дому. Практично је гладовала. Испричала ми је причу о Иву Монтану. Када се Монтан повукао, тадашњи председник Француске Франсоа Митеран дошао је са члановима владе у његову кућу и рекао му: „Господине Монтан, Ви сте својом уметношћу задужили Француску. Дошао сам да вас питам шта Француска сада може да учини за Вас.“ Ето, у тој реченици је цео одговор.