INTERVJU: PETER ČERKASKI, REDITELJ NAGRAĐEN NA FESTIVALU EVROPSKOG FILMA PALIĆ Obrtanje uloga
Baš opasno zvuči „Duh podzemlja”. A baš to je bukvalni prevod za „Andergraund Spirit”, ime nagrade koja se dodeljuje na Festivalu evropskog filma Palić.
Ona, naravno, ne znači ništa drugo do priznanje stvaraocima čiji rad ima mnogo duha, a često se nalazi van vidnog polja većeg dela ljubitelja filma. Takav jedan je i Peter Čerkaski, autor iz Austrije, koji je ovogodišnji dobitnik nagrade. Njegovi filmovi pravi su mali svetlosno-zvučni vatrometi. Predstavljaju isprekidane sekvence koje se vrlo ritmično i zvučno emituju u snažnim dinamički talasima, zbog čega je iskustvo gledanja njegovih filmova veoma uzbudljivo.
Dođite ovde, dođite onde, tad vam je zakazano ovo, tad ono… Vidim da ste zadihani, koliko stižete da uživate u nagradi?
- (Smeh) Ne, ne, uvek ja pronađem puteve svog zadovoljstva. Trenutno sam umorniji nego inače zato što mi je trebalo šest sati da dođem iz Beča. Bio sam iznenađen brojem automobila na graničnom prelazu i razmišljao šta svi ovi Nemci rade ovde, dok nisam shvatio da su to ljudi sa Balkana koji idu kući tokom leta i godišnjih odmora.
O, da. Mi smo prilično svesni tog fenomena. Gastarbajteri idu čak do Turske… Znate li za prelaz Bački Vinogradi?
- Ne! Je li blizu?
Da, pokazaću vam, to je nešto kao vaša nagrada „Andergraund Spirit”, ”podzemni granični prolaz”.
(Smeh)
Sad moramo da se vratimo - čestitam vam na nagradi i moram priznati, s obzirom na to da nisam bio upoznat sa vašim radom, impresioniran sam tehnikom. Kako ste došli do tog postupka?
- Ja radim sa pronađenim snimcima. Radim i sa filmovima koji su napravili drugi. Na otvaranju je prikazan moj film ”Aut of spejs” napravljen od ”Entiteta” Sidnija Džej Fjurija iz 1981. sa Barbarom Herši. Još kao tinejdžer naučio sam da razvijam filmove u mračnoj komori. Mnogo godina kasnije, kada sam počeo da snimam 35 milimetarske filmove, nakon iskustva sa super 8, setio sam se tog svog znanja. Trake su bile veoma skupe, a ja sam kupovao neke na buvljoj pijaci, nisam ni znao šta da radim s njima. Onda mi je palo na pamet da kupim malo novih i da preko njih eksponiram pronađene. Uradio sam to 1985. Film sam nazvao ”Manufraktura” - ručno napravljen, a slomljen (smeh). Rez. Dvanaest godina kasnije, nakon što sam već radio i mnoge druge stvari u vezi sa filmom, razvio sam tehniku filmskog otiska preko laserskog štampača. On mi je dozvoljavao da kopiram sićušne detalje sa originalnih snimaka koje sam minuciozno proučavao dok ne bih pronašao tačno ono što me zanima. I do pet puta sam doštampavao detalje na sirovu traku. Metar po metar. Posle svakog otiska, ručno sam ga razvijao, fiksirao, a zatim editovao.
Finale u znaku filma o Zvonku Bogdanu
Na Letnjoj pozornici na Paliću večeras, poslednjeg festivalskog dana, u Glavnom takmičarskom programu ali van konkurencije, biti prikazan dokumentarni film “Ej, salaši” Maje Uzelac.U pitanju je svojevrsno putovanje kroz vreme i prostore omeđene toponimima legendarnog Zvonka Bogdana: ljudima, vojvođanskom ravnicom, napuštennim salašima, Somborom, Suboticom, Novim Sadom... Lagano, film se kreće kroz pesme Zvonka Bogdana i epohu koja još samo u njima živi. Festivalsku zavesu spustiće na Letnjoj pozornici drama “Samo mi reci da me voliš” rediteljke An Le Ni, dok će selekciju „Paralele i sudari”, u bioskopu Abazija na Paliću, odjaviti filmovi “Crna rupa“ Monike Simec i “Horovođa“.
Zvuči kao da ste bili pionir u nečemu što ste sami izmislili.
- To je tajna mog uspeha (smeh).
Predajete li to negde?
- Naravno. Mnogo puta sam to radio. Nikada nisam krio kako sam postigao to što sam napravio.
Osim u filmskom svetu, da li ste nailazili na interes za vaš rad u, recimo, svetu muzike?
- Saundtrek filma koji ste videli takođe sam ja napravio u komori. I taj je zvuk odštampan. Segmente tog filma koristio je Li Ranaldo, jedan od osnivača benda „Sonik jut”. „Aut of spejs” je ujedno i moj najkorišteniji film u svetu muzike. Bar deset kompozitora je na osnovu njega napravilo vlastite autorske komade. Širom sveta.
Koliko vas iscrpljuje ovakav načina pravljenja filmova?
- Obično radim dve godine na filmu koji traje 10 do 15 minuta. Leti pravim pauze, jer je prevuće za hemikalije. Tada sedim u bašti i pijem kampari.
Da li unapred imate ideju šta ćete da napravite?
- Da, uvek. Paralelno crtam, ponekad čak u dve sveske, narativnu liniju svakog metra, tehniku i efekte koje ću da izazovem.
Dakle, nema govora o apstrakciji!
- Ja sebe smatram narativnim filmskim stvaraocem. Svi moji filmovi imaju bar malu liniju priče koja mi treba kako bi razvio ostale delove. Inače bi se izgubio i uopšte mi ne bi bilo interesantno da samo pravim neke tamo eksperimente koji samo izgledaju impresivno. Uvek je tu priča, uvek neka poruka. U originalnom filmu ”Entitet”, žena biva progonjena i silovana od strane nepoznatog duha, a ja sam obrnuo stvari. Ona pronalazi i uništava zatvor u kojem se nalazi, a to je sam film. U poslednjoj sceni gleda direktno u kameru, nas, što potpuno obrće subjekt-objekt poziciju. U originalu to traje četvrt sekunde, a kod mene duže od minute.
