ИНТЕРВЈУ: ПЕТЕР ЧЕРКАСКИ, РЕДИТЕЉ НАГРАЂЕН НА ФЕСТИВАЛУ ЕВРОПСКОГ ФИЛМА ПАЛИЋ Обртање улога
Баш опасно звучи „Дух подземља”. А баш то је буквални превод за „Андерграунд Спирит”, име награде која се додељује на Фестивалу европског филма Палић.
Она, наравно, не значи ништа друго до признање ствараоцима чији рад има много духа, а често се налази ван видног поља већег дела љубитеља филма. Такав један је и Петер Черкаски, аутор из Аустрије, који је овогодишњи добитник награде. Његови филмови прави су мали светлосно-звучни ватромети. Представљају испрекидане секвенце које се врло ритмично и звучно емитују у снажним динамички таласима, због чега је искуство гледања његових филмова веома узбудљиво.
Дођите овде, дођите онде, тад вам је заказано ово, тад оно… Видим да сте задихани, колико стижете да уживате у награди?
- (Смех) Не, не, увек ја пронађем путеве свог задовољства. Тренутно сам уморнији него иначе зато што ми је требало шест сати да дођем из Беча. Био сам изненађен бројем аутомобила на граничном прелазу и размишљао шта сви ови Немци раде овде, док нисам схватио да су то људи са Балкана који иду кући током лета и годишњих одмора.
О, да. Ми смо прилично свесни тог феномена. Гастарбајтери иду чак до Турске… Знате ли за прелаз Бачки Виногради?
- Не! Је ли близу?
Да, показаћу вам, то је нешто као ваша награда „Андерграунд Спирит”, ”подземни гранични пролаз”.
(Смех)
Сад морамо да се вратимо - честитам вам на награди и морам признати, с обзиром на то да нисам био упознат са вашим радом, импресиониран сам техником. Како сте дошли до тог поступка?
- Ја радим са пронађеним снимцима. Радим и са филмовима који су направили други. На отварању је приказан мој филм ”Аут оф спејс” направљен од ”Ентитета” Сиднија Џеј Фјурија из 1981. са Барбаром Херши. Још као тинејџер научио сам да развијам филмове у мрачној комори. Много година касније, када сам почео да снимам 35 милиметарске филмове, након искуства са супер 8, сетио сам се тог свог знања. Траке су биле веома скупе, а ја сам куповао неке на бувљој пијаци, нисам ни знао шта да радим с њима. Онда ми је пало на памет да купим мало нових и да преко њих експонирам пронађене. Урадио сам то 1985. Филм сам назвао ”Мануфрактура” - ручно направљен, а сломљен (смех). Рез. Дванаест година касније, након што сам већ радио и многе друге ствари у вези са филмом, развио сам технику филмског отиска преко ласерског штампача. Он ми је дозвољавао да копирам сићушне детаље са оригиналних снимака које сам минуциозно проучавао док не бих пронашао тачно оно што ме занима. И до пет пута сам доштампавао детаље на сирову траку. Метар по метар. После сваког отиска, ручно сам га развијао, фиксирао, а затим едитовао.
Финале у знаку филма о Звонку Богдану
На Летњој позорници на Палићу вечерас, последњег фестивалског дана, у Главном такмичарском програму али ван конкуренције, бити приказан документарни филм “Еј, салаши” Маје Узелац.У питању је својеврсно путовање кроз време и просторе омеђене топонимима легендарног Звонка Богдана: људима, војвођанском равницом, напуштенним салашима, Сомбором, Суботицом, Новим Садом... Лагано, филм се креће кроз песме Звонка Богдана и епоху која још само у њима живи. Фестивалску завесу спустиће на Летњој позорници драма “Само ми реци да ме волиш” редитељке Ан Ле Ни, док ће селекцију „Паралеле и судари”, у биоскопу Абазија на Палићу, одјавити филмови “Црна рупа“ Монике Симец и “Хоровођа“.
Звучи као да сте били пионир у нечему што сте сами измислили.
- То је тајна мог успеха (смех).
Предајете ли то негде?
- Наравно. Много пута сам то радио. Никада нисам крио како сам постигао то што сам направио.
Осим у филмском свету, да ли сте наилазили на интерес за ваш рад у, рецимо, свету музике?
- Саундтрек филма који сте видели такође сам ја направио у комори. И тај је звук одштампан. Сегменте тог филма користио је Ли Раналдо, један од оснивача бенда „Соник јут”. „Аут оф спејс” је уједно и мој најкориштенији филм у свету музике. Бар десет композитора је на основу њега направило властите ауторске комаде. Широм света.
Колико вас исцрпљује овакав начина прављења филмова?
- Обично радим две године на филму који траје 10 до 15 минута. Лети правим паузе, јер је превуће за хемикалије. Тада седим у башти и пијем кампари.
Да ли унапред имате идеју шта ћете да направите?
- Да, увек. Паралелно цртам, понекад чак у две свеске, наративну линију сваког метра, технику и ефекте које ћу да изазовем.
Дакле, нема говора о апстракцији!
- Ја себе сматрам наративним филмским ствараоцем. Сви моји филмови имају бар малу линију приче која ми треба како би развио остале делове. Иначе би се изгубио и уопште ми не би било интересантно да само правим неке тамо експерименте који само изгледају импресивно. Увек је ту прича, увек нека порука. У оригиналном филму ”Ентитет”, жена бива прогоњена и силована од стране непознатог духа, а ја сам обрнуо ствари. Она проналази и уништава затвор у којем се налази, а то је сам филм. У последњој сцени гледа директно у камеру, нас, што потпуно обрће субјект-објект позицију. У оригиналу то траје четврт секунде, а код мене дуже од минуте.
