JEZIKOMANIJA: Demanti, ne demant
U svakodnevnom govoru često srećemo reči čiji je nepravilan oblik postao gotovo podjednako rasprostranjen kao i pravilan. Jedan od tipičnih primera je „demant” umesto pravilnog DEMANTI. Iako je oblik bez završnog I čest u medijima i razgovoru, normativni oblik ostaje DEMANTI.
Slično se dešava sa rečju „sumljam”, iako je jedino pravilno SUMNJAM. Mnogi govore „predpostavka”, a pravilno je PRETPOSTAVKA.
Čujemo i „neznam“ napisano spojeno, premda se pravilno piše NE ZNAM. Greška „bi smo” takođe je česta, ali standard propisuje BISMO kao jednu reč. U javnom prostoru može se čuti „naj optimalniji”, iako je OPTIMALAN već superlativ po značenju. Neki kažu „čak štaviše”, iako je dovoljno reći ŠTAVIŠE ili ČAK.
Oblik ZAVISNO OD TOGA DA LI ponekad se pogrešno menja u „u zavisnosti da li”, bez potrebnog „od”. Često se koristi „fali mi”, dok standard daje prednost obliku NEDOSTAJE MI u formalnom izrazu.
U govoru se čuje i „auto je parkiran ispred kuće kod mene”, što je pleonastično.
Reč EGOISTA ponekad se pogrešno menja u „egoist” po analogiji s drugim imenicama. Strane reči dodatno komplikuju situaciju, pa se EVENTUALNO koristi u značenju MOŽDA, iako znači U KRAJNJEM SLUČAJU.
N. Mirković
