HRABROST I ZNANJE Egon Savin u Sterijinom pozorju na promociji monografije o svom umetničkom radu

Poslednji trku trče glumci. Oni trče finiš. Za to treba fizička sprema, kondicija, treba veština. Pozorište je poput Olimpijade.

Ovo razmišljanje o pozorištu samo je jedno od onih koje krase rad Egona Savina. Kako se otkrilo na večeri u Sterijinom pozorju posvećenoj monografiji ”Život u pozorištu”, napravljenoj u njegovo ime, Savin je na prve probe dolazio sa esejem, razmišljanjem, koje je na krucijalan način pripremalo glumce i ostale saradnike na ono što se od njih očekuje u procesu. Njegove režije su mesto na kojem su se glumci i drugi umetnici školovali, kad školovanje završe. 

Na ovu temu, zanimljivu je anegdotu ispričao Boris Isaković, sada već proslavljeni glumac, ali 1996. kad je gledao ”Čudo u Šarganu” u Srpskom narodnom pozorištu, još uvek je bio na Akademiji. 

- Dobro, vidim ja da ti možeš ovo, ono… Nego, mene zanima koliko ti možeš da povučeš - rekao mu je Savin malo posle, kada je režirao ”Laki komad” Nebojše Romčevića. - Sad nisam siguran da sam mu dobro odgovorio. Možda sam tada samo znao da zapnem iz sve snage.

Neke anegdote ispričao je i Aleksandar Saša Milosavljević, ali više je govorio kao urednik monografije ”Egon Savin - život u pozorištu”, koju je izdalo Udruženje dramskih umetnika Srbije i Sterijino pozorje. Ova knjiga mu je posvećena kao aktuelnom dobitniku Nagrade ”Dejan Mijač” i prva je u zamišljenom nizu. 

- Meni je ureživanje monografije o Savinovom opusu omogućilo još više prostora za razgovore sa njim i nove uvide i saznanja. Davanje sebe pozorištu, kakvo imamo u Savinovom slučaju, retko je i sve ređe - naveo je Milosavljević.

Egon Savin je pred publikom u Sterijinom pozorju ponovio neke od delova knjige, u kojima objašnjava kako se i zašto njegov život našao u pozorištu. Međutim, priče o roditeljima operskim umetnicima, delovima detinjstva koje je provodio fasciniran probama, oružarnicama, garderoberima, slobodi koju je osećao samo u zgradi pozorišta, ispričao je toliko živo i emotivno, da je bilo izuzetno iskustvo prisustvovati večeri u njegovo ime, u Pozorju.

- Kada bih čuo orkestarske uvode u čuvene arije, ja sam zaboravljao da dišem - živopisno je i ushićeno predstavljao svoja pozorišna iskustva i doživljaje svog poziva Savin. - Video sam u Barseloni ”Santa Mariju”. To vam je bila barka od 20-tak metara. Koliko je samo znanja i hrabrosti trebalo da se čovek u njoj otisne preko okeana. Tako ja vidim pozorište!

Savin je svoje obraćanje završio svojevrsnim sažimanjem pozorišne filozofije na tri obaveze. Prva je odnos prema tradiciji - pozorište mora da se bavi svojim jezikom i književnošću, jer neće to raditi niko drugi. Kao drugu obavezu, Savin je naveo obavezu prema stvarnosti.

- Nije to samo stvar kritike ili poruke: Često izađem iz sale osećajući još veći mrak. Pozorište je dužno da ostavi ljudima tračak nade! - rekao je reditelj.

Kao treću obavezu u pozorištu, Savin je naveo perfekciju izvođenja. Jednostavno, nikad nije mogao da se pomiri sa ofrlje ili napola obavljenim poslom. Zato je i postao poznat, jer nije dozvoljavao da se nečemu što je tako visoko cenio pristupa kao nečemu što ne vredi ponavljanja, truda, velikog ulaganja i vežbe.