ХРАБРОСТ И ЗНАЊЕ Егон Савин у Стеријином позорју на промоцији монографије о свом уметничком раду

Последњи трку трче глумци. Они трче финиш. За то треба физичка спрема, кондиција, треба вештина. Позориште је попут Олимпијаде.

Ово размишљање о позоришту само је једно од оних које красе рад Егона Савина. Како се открило на вечери у Стеријином позорју посвећеној монографији ”Живот у позоришту”, направљеној у његово име, Савин је на прве пробе долазио са есејем, размишљањем, које је на круцијалан начин припремало глумце и остале сараднике на оно што се од њих очекује у процесу. Његове режије су место на којем су се глумци и други уметници школовали, кад школовање заврше. 

На ову тему, занимљиву је анегдоту испричао Борис Исаковић, сада већ прослављени глумац, али 1996. кад је гледао ”Чудо у Шаргану” у Српском народном позоришту, још увек је био на Академији. 

- Добро, видим ја да ти можеш ово, оно… Него, мене занима колико ти можеш да повучеш - рекао му је Савин мало после, када је режирао ”Лаки комад” Небојше Ромчевића. - Сад нисам сигуран да сам му добро одговорио. Можда сам тада само знао да запнем из све снаге.

Неке анегдоте испричао је и Александар Саша Милосављевић, али више је говорио као уредник монографије ”Егон Савин - живот у позоришту”, коју је издало Удружење драмских уметника Србије и Стеријино позорје. Ова књига му је посвећена као актуелном добитнику Награде ”Дејан Мијач” и прва је у замишљеном низу. 

- Мени је уреживање монографије о Савиновом опусу омогућило још више простора за разговоре са њим и нове увиде и сазнања. Давање себе позоришту, какво имамо у Савиновом случају, ретко је и све ређе - навео је Милосављевић.

Егон Савин је пред публиком у Стеријином позорју поновио неке од делова књиге, у којима објашњава како се и зашто његов живот нашао у позоришту. Међутим, приче о родитељима оперским уметницима, деловима детињства које је проводио фасциниран пробама, оружарницама, гардероберима, слободи коју је осећао само у згради позоришта, испричао је толико живо и емотивно, да је било изузетно искуство присуствовати вечери у његово име, у Позорју.

- Када бих чуо оркестарске уводе у чувене арије, ја сам заборављао да дишем - живописно је и усхићено представљао своја позоришна искуства и доживљаје свог позива Савин. - Видео сам у Барселони ”Санта Марију”. То вам је била барка од 20-так метара. Колико је само знања и храбрости требало да се човек у њој отисне преко океана. Тако ја видим позориште!

Савин је своје обраћање завршио својеврсним сажимањем позоришне филозофије на три обавезе. Прва је однос према традицији - позориште мора да се бави својим језиком и књижевношћу, јер неће то радити нико други. Као другу обавезу, Савин је навео обавезу према стварности.

- Није то само ствар критике или поруке: Често изађем из сале осећајући још већи мрак. Позориште је дужно да остави људима трачак наде! - рекао је редитељ.

Као трећу обавезу у позоришту, Савин је навео перфекцију извођења. Једноставно, никад није могао да се помири са офрље или напола обављеним послом. Зато је и постао познат, јер није дозвољавао да се нечему што је тако високо ценио приступа као нечему што не вреди понављања, труда, великог улагања и вежбе.